ОДЈЕЦИ КОНЦЕРТА ИВЕ ПОГОРЕЛИЋА  До последњег даха

Десети октобар 2021. у музичком животу Новог Сада памтићемо као велики почетак официјелне прославе десетогодишњице Војвођанског симфонијског оркестра, од његовог званичног установљења у професионално институционализован колектив, тада с већ деценијским стажом  ансамбла Војвођанских симфоничара (организованих по систему „стађоне“), што овом јубилеју даје тим већу тежину и значај.
2
Фото: Срђан Дорошки

Неки ће се овог датума сећати можда још више и као повратак великог пијанисте Иве Погорелића, „мага изазовних интерпретација“ на новосадски концертни подијум, после скоро четири деценије. А многи, најзад, не и мање важно, као узбудљив пролог у предстојеће Новосадске музичке свечаности, које ће 21. октобра, уласком у пету деценију, започети своје 41. издање.

Када сарађује с новим оркестрима, Погорелић последњих година редовно свира Други концерт за клавир и оркестар у еф-молу, опус 21 Фредерика Шопена. Тако се догодило и у Српском народном позоришту у које се вратио после сезоне 1983/84 (циклус Интернационалних мајстора), претходно и два реситала, одржана децембра 1980. Погорелићеву интерпретацију овог популарног концертантног дела, сада уз сарадњу Војвођанског симфонијског оркестра и диригента Србољуба Динића, потписница овог приказа пратила је „уживо“ трећи пут (после которске и београдске).

Незахвално је упуштати се у поређење непосредних и оних давно слушаних извођења, а нарочито после легендарног записа за „Дојче грамофон“из 1983. Ако је изложба Погорелићевих портрета аутора Стефана Цветковића, коју је овај млади музиколог, приредио у великом позоришном холу била својеврсна ретроспектива његових деценијских мена, онда бисмо у том светлу могли описати и наш најновији доживљај његовог садашњег тумачења Шопенове музике. Сећајући се утиска, али и свог, у „Дневнику“ објављеног приказа о београдском наступу из 2017, јасно је да га је пијаниста конципирао на себи својствен „стваралачки“ начин, с уметничким „слободама“ које само он себи може да дозволи. Највише „другачијег“ ауторског читања партитуре приказао је у другом ставу, који је такође, на овације препуне велике дворане Коларчеве задужбине, као и овог пута поновио, разуме се, после комплетног предавања. Ипак, и тада, а нарочито у Новом Саду, за разлику од реситала (приређеног исте 2017. у Коларцу два дана касније), Погорелић није свирао с много радикалних новина, на известан начин се, после више деценија стицаног искуства враћајући свом препознатљивом начину и стилу из младалачких година. Свој јединствено озвучен тон, беспрекоран легато у функцији вођења фразе у широком луку и пуноћи мелодијских линија, владање раскошном палетом динамичких нијанси и беспримерну музикалност (све своје сјајне „алатке“) пијаниста сада, у зрелим годинама, без икакве спољашње експресије, ставља искључиво у службу откривања дубоке унутрашње изражајности. Одишући од почетка наизглед смиреном, а у суштини снажном енергијом, Погорелићева интерпретација се одвијала као само његова, односно ауторова клавирска исповест, коју непонољиви уметник преноси и „чита“ на свој начин, потресно, доживљено и упечатљиво до последњег детаља. Ако у претходним слушањима његових извођења овог Концерта тек 19-годишњег ствараоца и нисмо били превише одушевљени уметничким „слободама“, овог пута смо били импресионирани природношћу музичког тока и уједињено вођене драматургије дела, усмераване врхунском пијанистичким виртуозитетом приказаним у пуној моћи и капацитету, али првенствено удубљивањем у његову суштину. Разуме се и, посебно, поетичношћу лаганог става (Ларгхетта) израњаног из тишине и враћајући се у њу, оствареног апсолутно мистично. Драмски интензитет, у средњем делу подржан узбудљивим тремолом гудача, насупрот готово нестварног пијанисима централног одсека, произвео је посебан утисак вечери. Успоставивши пуно поверење и сарадњу већ од првог сусрета с нашим оркестром, маестро Србољуб Динић, и сам школовани пијаниста, али и првенствено оперски диригент, управо је то искуство у „вођењу“ певача користио у пратњи Погорелићеве клавирске партије.

С огромном концентрацијом и готово видљивом пажњом Динић је био креатор богате оркестарске кантабилности и вајања фраза, пун бриге за детаље, ослушкивање солисте и егзактно читање партитуре, али и афинитета за логично предавање, „неометан“ и без „потреса“ с његове стране у усмеравању природности и једноставности музичког протока. Висока дејственост веома флексибилног Војвођанског симфонијског оркестра огледала се и у лепо извајаним дувачким солима, извирућим и замирућим у целини укупне инструменталне сонорности, попут цртежа истичући битно у тутти звуку, и финој певности савршено сливених гудача.

Оквирни део програма своје слављеничке вечери Војвођански симфонијски оркестар је испунио такође раноромантичарским остварењима која су се својом, у суштини класицистичком звучношћу и одмереношћу логично сложила с централним солистичким концертом. У Увертири за оперу „Чаробни стрелац“ диригент је у првом реду истакао наративно-припремни карактер увода у Веберово музичко-сценско дело, које већ у својој првој нумери наговештава садржај с алузијама на два света – добра и зла, а симфоничари су га осликали у „изваганом“, не претераном динамичком распону и контрастима. Динићев директан контакт с оркестром и сваким музичарем понаособ, остварује се јасним и егзактним покретом, а они му пружају адекватан професионални одговор, што се дисциплиновано, без „искакања“ ни у чему, огледало и у тумачењу Симфоније број 4 у А-дуру, опус 90, познате као „Италијанска“. Није било тешко измаштати изворе њене инспирације који би могли бити природа, фолклор, или историја, па према њима пратити и промене темпа и расположења, од лирских, до енергичних и драматичних. Поново контролисана, уредна и прецизна, а довољно бриозна, суптилна и сликовита реализација, са сваким параметром на „свом месту“, посебно фином динамичком суптилношћу, што и одговара више класици него романтичарском стилу, поздрављена је као и претходна, дугим аплаузом, који је као награда за озбиљан и предан десетогодишњи рад нашег оркестра, „звучао“ и као срдачна позивница за његов следећи концерт на отварању Номуса, већ 21.октобра. 

        Марија Адамов

EUR/RSD 117.3460
Најновије вести