Интервју: Сања Крсмановић Тасић, селекторка 47. Инфанта

НОВИ САД: Интернационални фестивал алтернативног и новог театра „Инфант“ ће 47. пут бити одржан од 4. до 6. септембра на отвореном простору Кинеске четврти у Новом Саду.
s
Фото: Adam Puškar

Прилагођеност пандемијским условима огледа се не само у новом, септембарском термину одржавања, већ и у чињеници да овогодишњи „Инфант“ траје три дана, и да ће у главном програму бити изведене три представе, и то домаћих аутора: „Ана Франк“ Шабачког позоришта, „Простор за револуцију“ Битеф денс компаније, и „Алгоритам сна“ Театра Мимарт.

Селекторка „Инфанта“ је Сања Крсмановић Тасић, наша перформерка и позоришна ауторка, која је и прошле године била на овој функцији. За наш лист говори о програму предстојећег издања овог фестивала.

Овогодишњи програм „Инфанта“ је, из познатих разлога, сведен на три представе, тако да се тешко може говорити о његовом концепту, бар у оном смислу на који смо навикли. Али, будући да су представе ипак обједињене мотом „Лична револуција“, што указује на постављени концепцијски оквир програма, какве везе и паралеле се могу повући међу њима?

Још приликом стварања концепта за прошлогодишњи „Инфант“, који је, подсећам, био обједињен у реченици  “У потрази за људскошћу”, појавила се идеја да концепт наредног „Инфанта“ носи синтагма “Лична револуција”. Фестивал се прошле године састојао из десет представа које су игране у главном, такмичарском програму, и пет представа које су игране у пратећем програму, које су изводили уметници из више од осам земаља, јер су неке од трупа биле интернационалног састава. Не слажем се да се заокружење теме или концепта не може постићи и са мањим бројем представа, где бих напоменула да се и четврта представа, која се игра у част награђених, “Ко је убио Џенис Џоплин”, уклапа у концепт “Личне револуције”. У овим ванредним околностима већи проблем, или недоследност је више у томе да слово И „Инфанта“ губи смисао, јер стоји за реч “интернационални”. Жао ми је што публика неће бити у прилици да види представе са међународне сцене које су због ситуације морале да се откажу, али понављам да селектоване три представе, које су од самог почетка биле предвиђене и издвојене као представе које су повезане темом “Лична револуција”, чине заокружену целину јасног концепта.

Све три представе радиле су жене, о њима је и реч у неким представама. Да ли је овај тренутак, односно тренутна ситуација, указала да су жене те које покушавају да се суочавају са највећим проблемима, или ипак случајност има улогу у овом избору?

Интернационалне представе од којих смо морали да одустанемо су имале и мушкарце ауторе. Сасвим случајно десило се да су све жене ауторке домаћих представа. Напомињем да је у ужи избор селекције ушла и представа још једне ауторке, Дијане Милошевић и ДАХ театра, представа “Загонетка револуције” која због техничких околности и специфичности простора Кинеске четврти није могла да буде реализована, и самим тим није ушла у програм. Парафразираћу саму себе, из текста о програму “Инфанта“: “Можда је ово знак да су жене те које имају довољно мудрости, суптилности али и сналажљивости да нас поведу у несигурну будућност која је пред нама.“

Колики се вама чини простор за личну револуцију у овим временима? Од чега он зависи, и шта се догађа када је сведен на минимум?

Представа Исидоре Станишић “Простор за револуцију” има као ингениозно решење сцене велики душек на којем обитавају, лешкаре, и сусрећу се “револуционари” двадесет првог века. Верујем да вас је наслов те представе инспирисао за питање. Са једне стране околности у којима смо се нашли су многе од нас довеле у ситуацију да се наш физички простор сведе на минималан, скучени простор сопствене собе или стана, посебно у данима карантина.

С друге стране отворио се огромни простор поновно освојеног времена за многе од нас. Ситуација када се не губи време у превозу, куповинама, одласку и повратку на посао. Овај простор је омогућио да промислимо сопствене животе, одлуке, навике. Да донесемо неке важне или мање важне одлуке, и променимо пуно тога. Свака и најмања одлука и промена ако је донета индивидуално од стране милиона појединаца може да изазове промену огромних размера. Овде посебно мислим на промене које се тичу нашег односа према природи, како живимо и шта користимо у личним животима, однос према члановима породице, на наш активизам и промену приоритета.

Мислите ли да ће се алтернативни и нови театар боље снаћи у пандемијским условима рада, с обзиром да је склон да напушта старе форме и трага за новим изразима? У материјалном смислу свакако трпи, као и остали, можда и више.

Сама припадам независној извођачкој сцени Србије која се бави алтернативним и новим театром, како сте навели. Осећам врло добро шта значи суочити се са још тежим условима рада, финансијске подршке и простора за рад. Околности које су и раније биле тешке, сад су још теже, чак и трагичне, а овде говорим на глобалном нивоу. Многе алтернативне трупе и позоришта се затварају и гасе након петнаест, двадесет и више година рада. Овде код нас средстава је све мање, а по обичају, приоритет имају институције, запослени уметници, док су самостални уметници често препуштени сами себи. У суштини ме јако боли то што ми се чини да су околности теже него што су биле пре неколико деценија када алтернативни и нови плес и театар нису били толико препознати и признати као данас.

С друге стране ко има порив да ради, ко има страст и потребу да нешто изрази и пренесе на публику, наћи ће могућности да оствари своје пројекте и представе и у немогућим условима. Увек је тако било, и тако ће и бити.   

Имате ли утисак да се публика ужелела позоришта, сада, када је ускраћена да гледа представе? Или је тренутно и њима и позориште, и култура уопште, једна од неважнијих ствари у животу? У том контексту, колико је важно, и колико има разлога, упркос свим отежавајућим околностима, одржавати континуитет оваквих манифестација, као што је „Инфант“?

Мислим да би сви требало да се запитају како би им прошли “пандемијски” дани да није било уметности. Ово се тиче свих облика, осим извођачке уметности. Не верујем у моћ покушаја новог, “онлајн” театра. Позориште је жива интеракција, размена, нешто што настаје у тренутку када се дешава између особа у истом простору. Јединствен непоновљиви догађај који се не само гледа, већ и доживљава целим бићем.

Мислим да смо се сви ужелели да гледамо, играмо, доживљавамо представе. Жељни смо дружења, додира, гледања у лица без маски. Неизмерно ме радује одлука да се „Инфант“ одржи уживо, и у овом скраћеном облику. Мислим да ће добрих и важних представа увек бити, и да је важно и значајно да се „Инфант“ подржи и одржи његов континуитет.

Не знам за пуно фестивала алтернативног театра у свету који постоје 47 година. „Инфант“ је национално благо које треба неговати.

А, што се тиче вашег питања да ли је публици култура и позориште једна од неважнијих ствари у животу, могу само да кажем да је мени и многима култура и уметност најважнија ствар у животу.

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.5929
Најновије вести