На питање шта је то што повезује Атеље Нонин и чувени ресторан на новосадском кеју, од актера овог необичног вернисажа добили смо једноставан одговор: поглед! И заиста, из Таверне „Сат“ пружа се један је од најлепших погледа на Петроварадинску тврђаву. Такође је и сам ентеријер ове таверне уређен тако да доминира легендарни прекодунавски сат, симбол Новог Сада са обрнутим казаљкама који показује „морнарско време“. Тако се изложба необичних, уникатних тврђава, израђених у дрвету и осликаних прецизном руком познатог новосадског рестауратора и конзерватора, постављена тик уз чувену фотографију Мирослава Мике Антића који спава поред писаће машине, из времена када је био новинар „Дневника“, заправо нашла у правом амбијенту.
Таверну „Сат“ и Атеље Нонин, сазнајемо из каталога изложбе, спајају и успомене. Тако Ивана Станисављев, власница Таверне, негује успомену на оца, Бату Пежоа, као и на нашег великог песника Мику Антића, док Атеље Нонин чува успомену на свог оснивача, једног од најзначајнијих сликара-конзерватора које су изнедрили ови простори - Душана Нонина. У каталогу се цитира и текст Мике Антића од пре пола века, објављен у његовој редовној рубрици „Журнал Мирослава Антића“, која је четвртком излазила у „Дневнику“. Тај текст под насловом „Ту где се ја крстим“ посвећен је управо Атељеу Нонин:
„Има једна једина црква на свету у којој се ја крстим. То је атеље Душана Нонина. Дозволите ми, када смо већ сами себи поукидали све светиње, да имам једну важну, поштену цркву, која мирише на измирну и тамјан, где се ја широко прекрстим кад уђем, и где ми је оно здраво у поздраву заиста здраво, и где ми је онај добар дан заиста добар дан.“ У тексту се цитира и њихов мали разговор „на ти“ о томе да ће Душан Нонин, који је у том моменту директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, ускоро имати изложбу слика на Радничком универзитету, да се завршавају радови у манастиру Бођани... И пита на крају Мика свог сабеседника: „Кад ћеш завршити све војвођанске цркве и манастире?“, а Душан му одговара: „У 21. веку. Раније се не може“.
Данас Мирослав Нонин, Душанов син, већ деценијама, као сликар-конзерватор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, „завршава све војвођанске цркве и манастире“, али и многе друге цркве, манастире, сакралне и световне објекте диљем Србије и у неким другим земљама по Европи. Током свог дугогодишњег конзерваторског ангажмана радио је на великом броју пројеката, као што су, између осталих, конзервација и рестаурација икона манастира Крушедола, живописа манастира Бођани, зидних слика, икона и зидне декорације Николајевске цркве и зидних слика Успенске цркве у Новом Саду, слика из фонда Извршног већа и Скупштине АП Војводине, живописа и иконостаса у Испосници Светог Саве освећеног у Кареји на Светој гори, као и старог иконостаса и појединачних икона манастира Хиландара …
Дрво и инспирација
- Да, из Таверне је заиста прави поглед на Петроварадинску тврђаву, која је за мене увек била инспиративна. Стицајем околности, чак сам и рођен на Тврђави, и везан сам за њу од најранијег детињства, када ме је Мика Антић, будући је и он имао атеље близу нашег, звао „имењаче“ - прича нам Мирослав Нонин . - Иначе, дрво, као материјал, изузетно ме привлачи. Волим да радим у дрвету. Фасцинира ме његова структура, коју често користим у својим радовима, а како ми је Тврђава, као што сам рекао, увек била инспирација, већ годинама „спајам“ то двоје и правим ове уметничке објекте. То су све моји погледи на Петроварадинску тврђаву.
Мирослав Нонин је рођен у Новом Саду 1959. године, где је 1983. завршио Академију уметности, а од 1985. запослен је у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе на месту сликара-конзерватора-саветника. Поред конзервације и рестаурације, бави се и сликарством и члан је СУЛУВ-а, УПИДИВ-а и Удружења уметника Петроварадинске тврђаве “Ликовни круг”. Имао је седам самосталних и учествовао је на стотинак колективних изложби. Добитник је прве награде стручног жирија на ликовном конкурсу за најлепшу Петроварадинску тврђаву, од пристиглих више од стотину радова, за свој рад “Поглед са брода” коју је организовала Арт клиника у оквиру манифестације Ноћ музеја. Бави се и иконописом. Урадио је више од 100 икона које се већином налазе у приватном власништву.
У каталогу за ову самосталну изложбу наводи се још један цитат из оног Микиног текста од пре пола века: „Попили смо кафу и говорили о старим иконама... Појели смо мало ораха. Исцедили последњу кап ракије...“ У Таверни свакако има добре кафе, и ораха и ракије... али пре свега има дивана. Дивана и погледа, и на Петроварадинску тврђаву и на уметничке тврђаве Мирослава Нонина, који се овде могу видети до краја јануара. Што би Мика рекао, овде је „оно здраво у поздраву заиста здраво, и онај добар дан заиста добар дан“.
М. Стајић
