Стефан Миленковић: Супер моћ је да освојите публику једним тоном

БЕОГРАД: Истакнути уметник, виолиниста Стефан Миленковић са научницима, филозофима и другим ауторима учествовао је на међународној онлајн конференцији “Форум о оправдању стваралаштва” путем Фацебок странице и Ју тјуб канала Завода за проучавање културног развитка, који је био организатор догађаја.
stefan milenković
Фото: Dnevnik (Filip Bakić)

Поднаслов тог дигиталног панела је био “Јеси колико ствараш”, јер како наводе из Завода, у вечној човековој потрази за смислом постојања, једини чврсти ослонац јесте - стваралаштво.

Модератор онлајн форума у среду увече била је позната српска глумица Вјера Мујовић, која је уводну реч дала савременом филозофу Николи Кајтезу, који је недавно објавио књигу назива “Оправдање стваралаштва” (2021), посвећену управо теми која је била у фокусу конференције.

Познати српски филозоф је поставио питање које се провлачило кроз дебату - Шта је то што опстаје упркос свакој промени?

Открио је да су анализе на ту тему ишла од чувеног грчког до немачког филозофа - Аристотела и Имануела Канта, као широк спектар истраживања.

Тада су испитивали поређења - случајности и нужности, добра и зла, слободе и смисла.

Ипак, према Кајтезовим речима, до одговора на постављено питање још нису дошли, а филозофи су у разним категоријама то кренули да испитују.

“Када бисмо поуздано сазнали шта је то што опстаје упркос свакој промени, то би било знање које може све, чак и да мења природне законе. То је знање које има Максвелов демон”, истакао је филозоф.

Предање говори да је славни шкотски физичар Џејмс Кларк Максвел (1831-1879) смислио1871. године свог демона, односно интелигентно створење које би стајало на вратима између две собе и било способно да разликује молекуле по брзинама.

Керкез је напоменуо да процес стваралаштва постоји у неживој и живој материји, људском друштву и у човеку као појединцу.

Оправдање стваралаштва требало би да покаже на који начин и у ком смислу оно одговара на изазове страдања, апсурда, неукуса, незнања, урушавања и небића.

“Нема ниједног сегмента постојања где не постоји стваралаштво”, подвукао је филозоф Кајтез.

За њим је онлајн излагање имао руски филозоф Алексеј Козирјев, продекан за науку Московског државног универзитета Ломоносов, да би стигао на ред Стефан Миленковић.

Светски успешан виолиниста из Београда признао је да му је учествовање на оваквом панелу можда и већи изазов од било ког концерта, посебно што има свој осврт након два тако врхунска филозофа.

Музички педагог и професор на Факултету музике Универзитета Илиноиса у Урбани и Шампејну (САД) објаснио је како на ову тему гледа из једног другог аспекта.

“Одрастао сам на сцени, јер са само три године почео сам да свирам виолину. Са три године и три месеца имао сам први концерт. Тако да од самог почетка на неки начин сам био “покусни кунић” културе и убачен у инерцију стварања и стваралаштва, а да тога нисам био ни свестан”, рекао је Миленковић, који се током пандемије 2020. године преселио из Америке поново у Србију.

Виртуоз на виолини је изјавио да му та сазнања дају једну посебну перспективу ствари, да нешто ради - ствара, а да тога на крају није свестан, и онда се касније његова креативност развија у животу.

“Мене занима и сврха, како можемо ту искру стваралаштва задржати у себи и пробудити је кроз уметност, у мом случају музику и представити другима чиме се бавите. Схватам да је то моја мисија”, приметио је уметник, и онда се надовезао на излагање филозофа Николе Кајтеза о (де)конструкцији.

“Рушење и стварање које је споменуто имају заједничко тај контраст као суштину. Парадокс људског бића јесте у томе да има потенцијал у свим правцима, који нису увек позитивни. А када јесу позитивни, то је увек задивљујуће, буди нам наду и враћа нам веру”, сигуран је Миленковић.

У Новом Саду музичар је ангажован као професор на Музичкој акедемији и уметнички директор нове Концертне дворане.

Он жели да све то што ради, може увек да представи другима, што учи и своје студенте.

Музички педагог им говори да је потребно да упорно, много вежбају да би успели у каријери.

Ипак, како је истакао, свестан је да данас има толико бржих и лакших начина да се буде познат, популаран, успешан и богат, алудирајући на разне шоу програме и ријалити садржаје на телевизији.

“Виолина није тај брзи пут до успеха. То им стално говорим”, наводи Миленковић, да би онда студентима детаљно објаснио које су предности класичне музике.

“Ако би постојала супер моћ, она би се састојала у томе да ви можете само једним звуком да освојите читав један аудиторијум од неколико хиљада људи пред вама или пар милиона у живом преносу на ТВ или онлајн. Ако можете до те једне особе да допрете једним тоном, да је дигнете, орасположите, да је отворите, да је можда и расплачете, да се синхронизујете са њеним емоцијама, онда је једини услов да вежбате тај тон осам сати дневно. Тада све одједном има смисла”, поентирао је виолиниста, који је током јула имао велики Мастер клас у трајању од две недеље у Чачку за студенте из целог света.

Ипак, Миленковић на питање са почетка панела - Шта је то што опстаје упркос свакој промени?, и на тему “Форум о оправдању стваралаштва” додаје кратку запитаност - Зашто?

Заправо њега интересује сврха стваралаштва, где је поента у томе када се дешавају многе појаве које се не могу објаснити зашто постоје, осим што им је једина сврха - профит, од чега се не може побећи.

“Технологија је ту изузетно моћно оружје које нас усмерава. Многи себе данас називају уметницима, креаторима, инфлуенсерима. Како можемо то да поредимо, да се неко као ја назива уметник и онај који поставља садржаје на Интернет и друштвене мреже и ствара неке видео записе? Мада, истина, то и ја радим, јер је неизбежно саставни део мог посла, промоције, да креирам објаве на Инстаграму или Фејсбуку”, признао је виртуоз, и поновио питање - како то поредити, односно на који начин се мери уметност и стваралаштво?

Да ли је стварање својим рукама такође уметност, питао се Стефан Миленковић, а притом није мисло само на вајарство и сличне гране, већ на оне који граде кућу од цигала - јесу ли већи ствараоци од правих, званичних уметника?

“Ја се бавим репродуктивном, извођачком уметношћу, која постоји у етеру историје, а овако је “мртва” ако се не изнесе на сцену. Ако говоримо о озбиљној, односно класичној музици, она постоји неколико стотина година, што је ипак кратко у историјском контексту. А ја сам цео свој живот посветио музици као једној уметности да би она наставила да живи. Ту преданост сам дословно упио у своје ћелије целим бићем и телом”, нагласио је Стефан Миленковић и питао се да ли ће све то трајати вечно.

“Моја виолина је из 1773. године, постојала је стотинама година пре мене, и “живеће” толико и после мене. Недавно сам имао концерт у Музеју у Кремони (Италија), где су направили занимљив пројекат 2020. године. Тамо су снимили звук свих виолина Страдиварија да би га очували. Пре или касније дрво ће се претворити у прах, посебно виолина, зато је важно све то сачувати”, закључио је Миленковић.

Антонио Страдивари (1644 - 1737) био је чувени творац виолина, живео је и умро управо у Кремони.

У панелу који је трајао пуна два сата говорили су такође познати и признати уметници из света и Србије, као што су и Бурхан Сонмез, награђивани романописац из Турске, и Бранко Коларић, угледни европски физичар, експерт за нано-фотонику.

EUR/RSD 117.5844
Најновије вести