Гитарова каријера сеже још у осамдесете, доба када су DIY (“уради сам”) филозофија издаваштва и фанзини били у повоју. Но, он је управо на тој и таквој сцени пронашао своје место, да би почетком деведесетих, заједно са животном партнерком и сарадницом Мирјаном Мишлов, креирао сопствени часопис „La Pieuvre”. У то време почиње и да редовно излаже у култној галерији-књижари Ун Регард Модерне у Паризу.
Његов илустраторски рад је редовно објављиван у угледним публикацијама као што су Liberation, New Yorker, Rock & Folk, Marie-Claire, Nova, Politis итд. Такође, аутор је књишких илустрација за издања аутора као што су Џек Лондон, Гастон Леру, Рикардо Флорес Магон, и други. Аутор је дизајна ЦД издања извођача међу којима су Пет Кебра, Парабелум, Паскал Комлад или Лиминанас. Године 2015. режирао је кратки анимирани филм La Misere за продукцију Ред Лион. Тренутно завршава своју аутобиографију у стрипу.
Еволуирао сам на панк сцени. Званична штампа нас није представљала и зато смо стварали фанзине. Било их је пуно током осамдесетих. Било је практичније да тако представите свој рад, свако је могао да створи нешто своје. У то време није било ни компјутера, присећа се Гитар својих почетака.
То је доба у коме су у Србији велику популарност имали стрипови попут Загора, Астерикса, Алана Форда, али овај вид изражавања је често код нас доживљаван тек као лака забава, а не уметност. Сам Гитар се, међутим, не оптерећује статусом и перцепцијом коју стрип има у јавности, већ има свој доживљај овог вида изражавања:
Стрип је средство за причање прича у сликама и приступачнији је од биоскопа, за који су потребна већа средства. Лично сам одувек волео да цртам и изражавам себе на овај начин. Да ли то задовољава друге или им не одговара мање је битно. Главна ствар је да се ви забавите, појашњава Гитар.
Радове овог аутора карактерише линија налик на дрворез, као и живе боје које користи да нагласи свој неконвенционални, црни хумор, зачињен поезијом и друштвеном критиком. Гитар је свој стил током формативних година наглашавао и снажним црно-белим контрастима, а потом га одржавао и прилагођавао илустрацијама, на којима је касније радио.
На мене су утицале различите технике, од гравирања дрвета, преко америчке школе, али и манге. Не мењам свој стил, али он се једноставно развија временом, открива наш саговорник.
Од деведесетих година прошлог века, Тијери Гитар улази и у сферу примењене илустрације, што собом носи и изазове задржавања, односно губитка ауторске слободе и прилагођавања прохтевима послодавца. Како сам истиче, битно му је да сачува уметнички интегритет.
Одлучио сам да живим цртајући, како бих задржао што више слободе. Креативан сам и не волим да радим са превише ограничења, одлучан је Гитар.
На питање који су критеријуми за ангажман и има ли границу коју повлачи када је послодавац у питању, одговара јасно: “Никада нећу радити за фашисте”.
Међу најзаступљенијим Тијеријевим темама у раду су сиромаштво, неправда, друштвена критика. Од осамдесетих до данас, овај аутор одабира да се бави универзалним проблемима, који постоје у сваком времену.
То су увек исте теме, које су ми важне. Све је горе и горе, на глобалном нивоу. Морамо се борити против капитализма или ће нас он на крају уништити, каже Гитар.
Тренутно се бави аутобиографским стрипом.
То је обимна књига од 200 страница, која говори о првих 20 година мог бурног живота, каже Гитар, те додаје да ће на самосталној изложби, на Нова Фестивалу у Панчеву, представити ретроспективу свог рада као илустратора.
Н. Марковић
