Прескочивши тај битан део живота, губи се прилика да деца касније постану гледаоци који имају одређено познавање позоришног језика, редитељских знакова и естетике, објашњава наша саговорница.
Она истиче да су посебно занемарене теме које се баве питањем тела и телесности – поремећаја у исхрани, прихватање физичког изгледа и неприхватање наметнутих идеала, сексуално образовање о ком се често избегава разговор и дискусија, вршњачко насиље и последице које оно носи, питање наркоманије и опијата који су у том добу посебно интригантни, али и питање национализма.
– Позориште би могло да одговори на та, али и многа друга питања која млади имају – казала је Стојанов. – Они се масовно ослањају на информације које пружа Интернет, иако их има корисних, доступне су и оне које су погрешне, које могу изавати додатне дилеме и несигурности. Много боље би било да се млади образују и едукују управо у позоришту.
На први корак за одлазак у позориште подстиче окружење, највише породица, са којом је и наша саговорница у почетку ишла на представе, да би касније “штафету” преузела основна школа организовањем групних посета.
– Разни су разлози због којих родитељи не воде тако често децу у позориште, неки немају новца да приуште карту, док су други даље од места у којима има позоришта за децу – закључује она. – Дакле, одговорност не сме пасти само на родитеље, сматрам да и основне и средње школе треба да направе неке врсте програма за своје ђаке, јер се навика и потреба за позориштем из које проистиче добра публика ствара док се деца још увек развијају и могуће их је обликовати.
Млади драматурзи добијају прилике да исправе пропусте на репертоарима позоришта, али то није нимало лако и једноставно и њихови текстови често заврше у фиоци, објашњава она.
– Постоје конкурси на које млади драматурзи могу аплицирати са својим текстом у нади да ће добити новац и направити представу, али је доста тешко извести замишљено од ограничених средстава – каже Дивна. – Текстови младих колега су постављани на сценама наших позоришта, али недовољно. Не постоји репертоарска политика, све се ради стихијски и у месечном репертоару позоришта нема баланса између жанрова и тема, те се поједини комади понављају.
Наша саговорница намерава да јој у фокусу остане позориште за децу и младе, за чије потребе има оштар слух јер је и сама имала доста недоумица у пубертету.
– Врло живо се сећам осећаја усамљености и тога да нико не разуме кроз шта пролазим, да се све то дешава само мени и да је све веома фатално, трагично и заувек – објашњава Стојанов. – Управо зато ћу учинити све да се млади осећају мање усамљено, сматрам да уметност није довољно јака да направи драстичну промену, али јесте да буде савезник младој глави и да јој понуди одређене смернице.
Д. Андулајевић
