Кроз три сесије – Мапа српске културе у делима Дејана Медаковића, Историјско-уметничка истраживања и Портрети – двадесетак еминентних научних радника, историчара и историчара уметности, теоретичара књижевности... говорило је о различитим апсектима веома разнородног дела једног од најзначајнијихг српских интелектуалаца новијег доба.
– Ко год и кад год помисли на Дејана Медаковића, на његов живот и дело, морао би се увек подсетити важне, преважне чињенице о постојању посебних, изузетних људи, људи у пуном и позитивном смислу речи, људи од истинског формата и аутентичног значаја – истиче председник Матице српске проф. др Драган Станић. – У таквим људима се опште, посебно и појединачно на такав спонтан и природан начин обједињују, да се с лакоћом може видети како један од важних услова њихове величине и јесте управо та способност обједињавања појава које се, у главама људи лишених те величине, показују као неприкладне, противуречне и неспојиве. Дејан Медаковић је таква, високо креативна и интелектуално суверена личност.
Примарно историчар уметности и културе, темељно потврђен високим резултатима у тумачењу српске уметности од XVII до XIX, па и XX века, временом је, какао укаyује Станић, Медаковић ширио своје погледе на српску културу и историју, па је истраживао веома разноврсне њене уметничке, културне и духовне манифестације: један огранак односио се на посебну улогу манастира, а осветљавао је и улогу неких важних урбаних центара у којима су Срби, махом изван свог матичног простора живели.
По речима председника МС, Дејан Медаковић је, у основи, „ишао доситејевском стазом”, па је изучавао специфичности српске историје уметности поредећи је са страним традицијским коренима и увезеним кодовима, али је то чинио интензивно тражећи националне специфичности домаћег тла и поредећи их са стваралачким искуствима других народа.
– Дејан Медаковић испоставља велико и значајно искуство у саморазумевању српске културе, њене изградње и обезбеђења будућих перспектива. Због тога се сам по себи намеће јасан закључак: свакоме ко се бави сазнањем српске културе, Медаковићево дело је неизоставно потребно, оно је фундаменталнога значаја, оно отвара веома важне перспективе и изузетно је поучно. Без Дејана Медаковића и његових сазнања неће бити лако ни историчарима уметности а ни познаваоцима и тумачима српске културе. Због тога не треба ни покушавати да се буде без Медаковића него увек са њим и уз њега – порука је проф. др Драгана Станића.
Међу остали, у раду скупа су учествовали др Коста Вуковић, управник Музеја Епархије будимске у Сентандреји, који је говорио о Медаковићевом доприносу проучавању и заштити српског црквено-уметничког наслеђа у Мађарској, проф. др Горана Раичевић је у фокусу свог излагања имала Медаковићеву аутобиографску прозу, док је управница Галерије Матице српске др Тијана Палковљевић Бугарски подсетила на чињеницу да је Дејан Медаковић делом своје комплексне личности био и музеалац.
Он је, наиме, једно време радио је у Музеју кнеза Павла, а затим у Музеју Града Београда, те је на основама тог искуства, као познавалац музејског посла и рада са публиком, историји уметности приступао и са позиције кустоса и музејског тумача, па су и његове књиге увек писане јасним и читљивим језиком који сваку тему чини доступном и разумљивом.
– У студијама из историје уметности заступљено схватање да са књигом Ђорђа Вазарија Животи славних сликара, вајара и архитеката, објављеном далеке 1550. године, започиње историографија великих уметника. Слично би се могло рећи и за књигу Српски сликари 18. и 19. века у којој је академик Дејан Медаковић – чије дело, без жеље да будемо претенциозни, можемо посматрати са основа које је поставио Вазари – на јединствен начин представио двадесет и једног српског уметника наведеног периода – навела је др Тијана Палковљевић Бугарски, подсећајући да су ново издање књиге Српски сликари 18. и 19. века приредили Покрајински завод за заштиту споменика културе и Прометеј и издали лане у поводу 70 година постојања Завода.
М. С.
