имала је у Српском народном позоришту премијеру нове представе назване “Мала журка пропуштеног плеса”. Настала кроз радионичарски процес и, као што наслов сугерише, замишљена је као жива, интерактивна представа у којој се публика придружује извођачима на сцени и учествује у креирању јединствене позоришне атмосфере - праве мале журке поетичне и симболичке теме “пропуштеног плеса”. Успешно реализована идеја на суптилан начин доприноси основној мисији “Пер.Арт”-а, инклузији, односно укључивању особа с инвалидитетом у токове друштвеног живота без препрека и диксриминације.
Представа почиње “строго” и “грубо”, разврставањем и постројавањем публике, сценама које сугеришу поделу и једну врсту “насилне” структуре, да би, убрзо затим, прерасла у потпуно слободну форму забаве, игре и плеса. Публику смештену на сцену претворену у подијум, музички медли ди-yеја, врло брзо позивају на цупкање, а они храбрији устају и придружују се извођачима, међу којима су и други чланови креативог тима “Пер.Арт”-а, балетски и музички уметници.
Публици се нуди и анкета у којој се покрећу питања учешћа на забавама са особама са инвалидитетом, али и питања ширег поља укључивања у исправљање неправди које се односе на делове популације угрожене због свог такозваног мањинског статуса. Извођачи ће и даље, током представе, прилазити, обраћати се директно публици, анимирајући присутне да дубоко размисле о властитом бићу кроз растерећујуће форме плеса и игре, што опет служи као својеврстан контрапункт зацртаним и подељеним идентитетима унутар људског, декларативно хуманог друштва.
Драматуршка кулминација долази у сцени соло плесних тачака у кругу који формира публика заједно са извођачима, уз још један ефектан музички бекграунд са микс-пулта, знаковито без жанровских граница, “од Нирване до Силване”. Право финале је, ипак, наступ “Жена репова”, како се неколицина извођачица назвала у формацији реп групе, запањујуће успешних поетских и хип-хоперских квалитета изведених песама.
Све ово се може посматрати као наставак успешног рада прво на увођењу особа с инвалидитетом у поље савремене позоришне уметности, а затим и на развијању њиховог језика и спефичне поетике коју у континуитету нуде предстве ове јединствене трупе. А и Српско народно позориште се, такође, током протекле деценије профилисало у ретку институцију која на свом репертоару има представе пођеднако инклузивног, колико и уметничког карактера.
На крају, али не мање важно, напротив, стоји и чињеница да позоришне представе “Пер.Арт”-а, као што то често бива у истакнутим случајевима у уметности савремене игре, бришу или бар замагљују границе и рампе, те омогућавају аутентична искуства до којих у другим, “нормалним” условима, у реалности без ослобађајућих примеса уметничке фикције и поступака, не би никад ни дошло.
Игор Бурић
