У тренутку када се чинило да су Срби доживели крах у албанској голготи и да заувек нестају у плавој гробници код Крфа и Бизерте, Марјановић је у париском Лувру 1916. године, а потом у Лондону, Америци и државама широм света, изложио своје фотографије којима је наговестио васкрснуће српске војске, њен коначан тријумфалан повратак у домовину и еуфоричан јуриш од Солуна до заувек ослобођене Војводине.
У тренутку избијања Првог балканског рата 1912. Риста Марјановић је био новинар-фоторепортер и уредник париског издања чувеног листа „Њујорк хералд“. Прославио се снимајући атрактивне догађаје као што су први летови авионом браће Рајт, сахране и крунисања енглеских краљева, посете разних владара Паризу, монденски живот... Ипак, са својом се камером ставио на располагање врховној команди српске војске, често био у првим борбеним редовима и забележио најзначајније тренутке протеривања Турака из наших крајева и ослобођења од вишевековног ропства.
Часопис „Балкански рат“, који је уређивао Футожанин Душан Шијачки, објавио је две фотографије са бојног поља „изасланика американских листова“ уз коментар: „Господин Марјановић је био у срећном положају да је могао нашу војску пратити свугде и свакад, те је често и с опасношћу живота снимао поједине моменте, који су нам драгоцени за историју овога рата. Прва слика представља ров наше пешадије пред Тетовом.Време је било најгоре што може бити... Хладноћа је била тако јака да наши војници нису могли да одапну пушку, јер су им се прсти смрзли... Резултат крваве борбе се види са наше друге слике која је снимљена за тренутак касније: непријатељски куршум је усмртио нашег војника који тешко рањен пада на дно шанца, али пушку брзометку не испушта из руку...“
Из циклуса Марјановићевих антологијских фотографија снимљених током балканских ратова свакако је најдраматичнија на којој официр на коњу одаје последњу почаст свом саборцу погинулом на битољском ратишту 1912. године.
Сјајне фотографије Ристе Марјановића преплавиле су странице многих најпознатијих светских листова. Мит о храбрости српске војске ширио се с распадом отоманске империје. Али, још пре него што је нестао мирис барута на Балкану, избио је Први светски рат. На Србију, незацељених крвавих рана, навалила је аустроугарска болумента, с намером да је прегази за неколико дана. Међутим, битка на Церу је показала да је бечки цар загризао тврд орах. Међу српским ратницима поново се нашао и Риста Марјановић снимајући незаборавне сцене у којима голоруки народ пружа драгоцену помоћ својим борцима. Старци, трећепозивци, чували су заробљене непријатељске војнике. Међутим, много јачи непријатељ је после крвавих окршаја потиснуо српску војску у албанске гудуре верујући да ће је тако заувек уништити. Сва та голгота остала је забележена на Марјановићевим стакленим фотографским плочама.
Он је успео да тај драгоцени историјски материјал однесе у Париз и изложи га на великој изложби у Лувру а потом у Лондону, Америци и другим земљама по свету. Истина о ратним страхотама у виду језивих визуелних порука, тако је представљена свету да је подгрејана нада у васкрснуће српске војске. То се и догодило када је у јесен 1918. године препорођена армија са Солунског фронта кренула у нездрживи повратак у окупирану домовину. Био је то крај Аустроугарске монархије и настанак Југославије у којој се Војводина присајединила Србији. Те догађаје регистровала је и камера сјајног, незаборавног фоторепортера Ристе Марјановића.
Риста Марјановић је рођен у Шапцу 1. марта 1885. године. У родном граду је завршио основну школу и три разреда гимназије када је дошао у Београд и уписао се у Српску цртачку и сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Истовремено је изучавао фотографски занат код познатог дворског фотографа Милана Јовановића. Потом је радио као фотограф у Бечу и Берлину да би се усталио као новинар-фоторепортер у Паризу где је завршио Школу виших социјалних наука, секцију за журнализам. Био је репортер а потом и уредник „Њујорк Хералда“, издања за Европу са седиштем у Паризу. Као искусан фоторепортер био је у балканским ратовима, а по избијању Првог светског рата поново је у првим борбеним редовима и преживљава трагично повлачење преко Албаније. Из Скадра 1916. одлази у Париз са својим фотографским благом и учествује на Свесавезничкој изложби ратне фотографије у Лувру, затим у Лондону, па у САД.., проносећи истину о страдањима српске војске. После Великог рата био је директор Агенције „Авала“ а након Другог светског рата, све до одласка у пензију, саветник у Тањугу. Добио је звање „Екселенција фотографије“ , а умро је у Београду 7. априла 1969.
Боривој Миросављевић
