Агата Кристи - рођена 15. септембра 1890. - написала је велики број романа у којима су њени јунаци решавали мистерије нестанака, убистава, пљачки, сплетки, отмица... Ова ауторка једна је од најчитанијих писаца света, објавила је укупно 91 књигу од којих неке под псеудонимом. Читају је различите генерације, а пошто је већи део опуса филмован у више наврата, телевизијска публика широм света ужива у мистериозним злочинима већ дуги низ година. Детектив Херкул Поаро, који се код Агате Кристи појавио у 33 романа и 54 кратке приче, један је од најпознатијих икад створеник књижевних јунака. На филмском платну портретисало га је чак шест глумаца: Алберт Финли, Питер Јустинов, Јан Холн, Тони Рендал, Алфред Молина и најпознатији, Дејвид Сачет, који је освојио публику широм света као мали, јајоглави детектив, са ушиљеним брчићима, манирима правог господина и реченицом о малим сивим можданим ћелијама којима решава све злочине.
Како је Агата Кристи писала своја чувена дела? Њен стил је другачији од било ког другог писца овог жанра, што је можда и главни разлог њене велике популарности. У својој аутобиографији, Агата Кристи, која је била позната по томе да у јавности много не говори, описала је свој начин рада. Увек је била пасионирани читалац. Тврдила је да је многе идеје добила читајући класике, од Шекспира до Дикенса, а чак и неке дечје успаванке послужиле су јој као идеја водиља у појединим причама или романима. Класичну радну собу, која би јој служила само за писање, није имала. Потребан је био само стабилан сточић и писаћа машина. Писање руком или куцање на машини помагали су јој да одржи пажњу док су покушаји да се снима диктафоном били бескорисни, јер је открила да само понавља једну исту ствар на више начина. До 1930. године почела је искључиво да пише директно на писаћој машини. Када је почињала нову књигу, прве три или четири недеље проводила је у некој врсти агоније. Није била у стању ништа да ради, најмање нешто креативно. Онда би јој се „отворило” и тада би просто села и почела да пише књигу. У аутобиографији је описала како је осећала да књига у њој расте, док не попуни читав простор. Једна од књига коју је објавила под псеудонимом Мери Вестмакот расла је у њој читавих седам година а када је коначно села да је напише, завршила је за само три дана. После првог поглавља написала је последње, забринута да ће било какав прекид нарушити ток њених мисли. Затим је написала и остатак, без прекида. Када је трећег дана завршила књигу, пала је у кревет потпуно исцрпљена и спавала наредних 24 сата.
Агата Кристи је веровала да у детективским причама треба бити помало шкрт на речима и да њен читалац не жели да чује исту ствар поновљену три-четири пута. Користила је обичан, свакодневни језик, а ни дијалозима није придавала већи значај, често остављајући на читаоцу да сам разлучи шта који карактер говори. Једноставни дијалози и уобичајен речник у исто време су омогућавали да се читалац усредсреди на саму срж приче. Тако су, на крају, све књиге Агате Кристи у суштини написане истим стилом, са чак сличним бројем речи у реченици или сличном дужином самих речи. Ово се односи и на књиге које је написала на самом почетку своје књижевне каријере, као и на оне које је писала касније.
С. Спасић
Што пре до кривца
Истраживања су довела до закључка да је Агата Кристи својим специфичим стилом приповедања успела да контролише и брзину којом се њене књиге читају. На почетку је увек имала више описних страница, а како је књига ишла ка решењу мистерије, и број описа се смањивао, тако да читалац скоро јури ка крају како би сазнао ко је кривац. Ова успешна формула, коју неки истраживачи чак називају и „Код Агате Кристи”, успешно је држала пажњу читалаца и од Агате Кристи направила једног од најчитанијих писаца света.
