на начин да воли ову дивну и неопходну уметност за свако нормално друштво.
Нови Сад има Позориште младих. “Има”, а не “у Новом Саду ради Позориште младих”. Осим што фабрикује афере, свако мало мења директоре, јако је слаба његова основна делатност. На страну то што се код нас позориште за младе третира као позориште за децу, па као по правилу луткарско позориште још и нешто ради. “Па, као”... Док деца не прерасту луткарске (и новогодишње приредбе) и забораве да су икад волела театар, јер у њиховим најтурбулентнијим годинама - тинејџерском узрасту - у позоришту немају шта да траже.
Али, ово није прича о Позоришту младих. Ово је прича о представи “Реконструкција” у Српском народном позоришту (пројекат “Едукативно позориште” удружења “Умивање”), представи која би врло лако могла да реконструише читаву једну праву малу сцену за тај млади и осетљиви део наше популације, не само публике. Драму “Реконструкција” са великом озбиљношћу написала је Сташа Бајац, а режирали Геа Гојак и Момчило Миљковић као ретко вредан покушај да се са интелектуалним и уметничким дигнитетом пише и на сцени игра на тему проблема младих, у овом случају средњошколаца. Родитељи су укључени посредно, ликом Разредне, која у једној сцени кроз своје ученике гледа дубоко у себе и захвата сву ширину невоље у којој се налази цео овај свет, невоље неразумевања, неповерења, незнања, небриге... Могло би се набрајати до миле воље.
Разредну игра са великом вештином и страшћу, примерено лику младог педагога, Тијана Марковић, предводећи плејаду бравура још млађих колега глумаца (Јелена Симић, Милан Колак, Славен Дошло) који играју као матори. Она би да реши, реконструише догађаје који су довели до тога да Немања (Дошло) разбије главу Урошу (Колак) на рођендану код Јоване (Јелена Симић). Редитељски таман “посољена”, сцена “кутија” и визуелно је очишћена од свих сувишних наслага за овако специфично остварење (сценографија и костим Ђорђа Марковића), отварајући сав потенцијал тексту, сјајним глумачким наступима и важности тематизовања проблема идентитета младих, њихове суровости једних према другима научене у суровости савременог друштва. Управо ту се позориште потврђује као могућност топлине и блискости.
Замишљена и реализована као представа за школске учионице, „Реконструкција” је већ успешно играла улогу средњошколског форума, нудећи улоге свима у постављању питања и размени мишљења, искустава. Ова представа требало би да буде императив и родитељима, који би са децом лакше могли да играју улоге стварно заинтересованих ближњих, пријатеља, а не само ауторитета који морају да се беспоговорно слушају. Што се, како добро знамо, готово никада не дешава.
Игор Бурић
