Позориште у кући

Чувени позоришни редитељ из Мађарске, Арпад Шилинг, режирао је представу “Докле поглед сеже” у Краљевском позоришту Зетски дом на Цетињу,

с којом је гостовао и на фестивалу савременог позоршта “Дезире” у Суботици. Тамо се могло чути да је Шилинг почео рад на новој ауторској представи са позориштима из Суботице, Арада и Темишвара, за коју је договорено да буде изведена и на Стеријином позорју следеће године.

Једно време “удаљен” из театра, добитик престижне награде “Премио Еуропа” режирао је искључиво у цивилном друштву, међу Ромима, у центрима за социјални рад, школама... Сада се вратио у позоришне куће.

– Нисам размишљао о томе да напустим позориште, него за шта могу да употребим позоришно оруђе, питао сам се која је дрштвена корист од тога – испричао је Шилинг на предавању “Дезире академије”, едукативном пратећем програму фестивала у Суботици. – Ми играмо само једном кругу људи, а за мене је било морално питање како поделити то искуство са људима о којима говоримо у представама.

Шилинг се скоро деценију задржао, како он каже, по селима и месним заједницама, где му је било лакше него у Будимпешти, “да забавља елиту”. Ипак, осим потребе да живи од свог посла, Шилинг се позоришту вратио и зато што је уочио вакуум у ком су се нашли интелектуалци. Политика их је, објашњава, напустила, баш као и Роме. Зато је почео да купује новине које нико не чита и вратио се у театар.

– Битно је да постоји веза између онога што се дешава унутар позоришта и онога напољу. Позориште мора да докаже да је важно и изван своје зграде. Тако је и са академијама наука. Није то што добијате новац од државе обавеза на вечну захвалност – упозорава Шилинг, предочавајући да су га таква размишљања довела и на Цетиње, где је покушао да представи владајући систем из жабље перспективе, а људско искуство свакодневним језиком, разумљиво од Балкана до Балтика, осећај немоћи, потребе...

Каква је то авантура и размишљање, Шилинг је показао на практичном примеру, представи “Докле поглед сеже”, насталој током рада са глумцима. Представа је комплетно заокружена прича о савременом друштву у Црној Гори, измрцвареном везом крупног (сумњивог) капитала са политиком, социјалним питањима, породичним и љубавним драмама. Без икакве реквизите и сценографије, под такозваним радним светлом и на сцени и у публици, Шилинг је креирао причу о неколицни понижених (бивших) радника који ће да опљачкају банку.

У другом плану, који се динамично смењује, приче прате и једног министра, архитекту, мафијаша-“инвеститора”, неколико женских ликова различитих генерација... Сви су приказани људски живо и непосредно, као мали и небитни, а опет велики себи и својим ближњима, што је, јелте, универзално људско искуство. Управо то, уосталом, сугерише упадљив изостанак помоћних сценских средстава, технике и шминке.

На моменте изузетно комична, представа “Докле поглед сеже” је и потресна, на пођеднако непосредан (непатетичан) начин. Шилинг је убацио, или задржао, како се узме, чак и мелодраматичне моменте у којима људе приказује одлучне кад је у питању љубав. То их не спасава од несреће, али очигледно помаже у превазилажењу страхова и накарадне судбине.

Иако испражњена од потрошне спектакуларности, представа “Докле поглед сеже” Арпада Шилинга нас и те како подсећа да смо у позоришту. Ту његов наум да позориште врати људима ван њега, некако делује на климавим ногама. Отвара питања шта то уопште значи и може ли уметност превазићи сопствене границе, баш као човек и његово друштво, боље рећи заједница. Ако је судити по глумцима у представи (Варја Ђукић, Дејан Ђоновић, Александар Гавранић, Срђан Граховац, Душан Ковачевић, Јелена Симић, Зоран Вујовић, Нада Вукчевић), може. Једина нада нам је да сви скинемо маске, заиграмо као они у представи свог живота, и тако од позоришта ван куће направимо позориште у кући.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 123.4583