То је уједно била и позоришна праизведба текста који чине три приче, три жене, у време Првог светског рата. Милица (Миа Симоновић) је Српкиња удата за Хрвата у Загребу, Олга (Сања Микитишин) је Рускиња коју пут љубави пред рат донесе у Србију, а Маришка (Тања Пјевац) је Мађарица, мадам бордела у српској престоници.
У првој причи, Милица је срећно удата, ни трага ни гласа проблемима, све док се не нађе заробљена “са друге стране акцента”, у изолацији због страха од одмазде, јер Хрвати гину у Србији, као што ће погинути и њен муж. У другој причи, Олга је у срећној, бонвиванској вези са сликаром, путују по свету, зезају се, све док не допутују у Србију, која ће врло брзо потом деоспети под аустроугарску чизму.
Маришка, пак, чезне за мушкарцем који ће да преспава крај ње, јер иако сви фини, господа, као породични људи морају пре првих петлова назад из бордела кући - својим женама. И у трећој причи рат се испречио између ње и, да, мора и плаже, које би такође да види будна.
Поред очигледног - тога да је реч о три жене и да су све три погођене вихором рата - није скривено чак ни то да, иако у првом плану, све су оне индиректне жртве мушке несреће. Подразумева се да је рат мушка ствар, да је жени без мушкарца тешко, па онда и оне, јадне, шта ће.
Редитељ Филип Марковиновић ове три “раздвојене”, “раслојене” и “вишезначне” приче није упризорио као три фрагментиране, стриктно монолошке структуре. У појединим сценама, реплике изговарају “силуете”, лица приказана театром сенки, а понекад и живи партнери у класичној игри. Платно као кулиса је послужило и за пројекције градова, ратних акција, што јесте донело другачију динамику, али није значајно богатило представу која у најбољем случају може да се пореди са телевизијском драмом, илустровану документарном грађом.
Игра глумица је била доста уједначена и складно упакована у конвенционалну целину са, чини се, непотребним ситнореалистичким детаљима, употребом аутентичног говора мађарског и руско-српског нагласка, који је у изведби Сање Микитишин више личио на хрватски језик, што је унело извесну дозу забуне у Олгину причу. У случају Мађарице Маришке, у нарацији отвореној на публику (директно обраћање), било је сувише кокетирања у глумачкој игри текстом пуним општих места и стереотипа.
Пре сто, или бар педесет година, можда би и био неки потез дати реч анонимним женама, чути глас мира, топлих емоција. Данас, у сложеној конструкцији друштвене стварности и новоосвојеној улози жена, текст и представа “Три лица самоће” тек у назнакама успостављају континуитет са том другом врстом борбе, обраћајући нам се на једва задовољавајући и уметнички испуњавајући начин.
Игор Бурић
