Глумице Бојана Милановић и Соња Исаиловић: Радост игре и друге приче

НОВИ САД: Бојана Милановић и Соња Исаиловић осим што су глумице потекле са Академије уметности у Новм Саду, везује и насловна улога у представи “Ко је убио Џенис Џоплин?” Тијане Грумић, у режији Соње Петровић (Српско народно позориште/ ОПЕНС).
p
Фото: Iz predstave "Ko je ubio Dženis Džoplin"/V. Veličković

Да, обе играју Џенис у јединственом и упечатљивом позоришном остварењу о животу и смрти рокенрол хероине друге половине двадесетог века. Или о животу и смрти сваког од нас, ко се не уклапа у друштвене обрасце. О музици која је поново продисала, без респиратора...

Позоришни живот у Србији, бар у Новом Саду, услед познатих разлога, стао је после премијере ове представе, а можда ће и да се настави, јер у августу ће највроватније бити одржано Стеријино позорје на које је позвана и “Ко је убио Џенис Џоплин?”. Без иједног репризног извођења, са временом за одмор на претек, Бојана и Соња су и те како жељне да поново заиграју пред публиком, која је, за претпоставити, пођеднако жељна да се врати у позориште.

Колико вам је била блиска Џенис Џоплин и њен живот, музика, пре него што сте се упустиле у рад?

Соња: Што се тиче времена у ком је живела Џенис, знала сам га кроз музику коју приватно слушам, блуза. Нисам пуно знала о проблемима који су је мучили, сегрегацији, слободама, о Yенис као личности. Тиме сам почела да се бавим пре две године, када смо се договарали о раду на представи.

Бојана: Мени су и то време, и њена музика, и сам лик, били потпуно непознати. После договора са редитељком Соњом Петровић, која је велики фан Џенис Џоплин, почела сам да се спремам за улогу гледајући документарце, читајући биографије... Чак смо и заједно то радили, успевајући да се боље упознамо са материјалом за представу.

Шта мислите да је било кључно за успех ваше представе, коју је здушно прихватила и публика и критика?

Соња: Мислим да је то зато што смо многи из екипе другари још са Академије, и да би нас било стид једни других да се томе нисмо посветили у потпуности. Чак смо се утркивали у томе, у одговорности, у томе да не изневеримо једни друге. Представу смо радили у Српском народном позоришту, али све време сам имала осећај као да смо на Академији. Нисмо имали осећај ни о каквим хонорарима, сценографијама, костимима који се за нас спремају. Та заједничка, искрена енергија, брига о томе шта ће после свако од нас моћи да каже, довела је представу на виши ниво.

Бојана: Нама је још професорка Јасна Ђуричић, а у представи нас је још троје из исте класе, говорила увек: “Децо, немојте се шалити кад добијете да играте велике ликове!” То на је говорила и иначе, за сваку представу, тему, улогу... То учење о одговорности ми је било јако битно. Сви ти људи из тога периода и сама Yенис су ми тако постали јако важни. С обзиром да смо Соња и ја добиле задатак да играмо једну личност, много смо разговарале и управо то наше преиспитивање - да ли је добро, довољно, да ли можемо још - цела екипа, бенд “УВ” који се јако добро уклопио, ауторски тим, довео је до тога да никакви проблеми нису могли да нас пољуљају, нити су нас се тицали. Кад радите у институцији, долази до разних, глупих нелагода, техничких питања која толико могу да утичу на енергију, чак и смисао представе, али ми то нисмо дозволили. И наше недоумице, сукобе на пробама, успели смо да учинимо продуктивним. Нисмо размишљали о резултату, него само нашој поставци према томе.

Какав је за глумце тај прелаз из школе, заштићеног простора, у отворени, “пословну арену”?

Бојана: Који год професор да вам предаје, шта год да завршите, увек све зависи од нас самих. Са нашом дозом свести о позоришту, сцени, колегама, градимо квалитетне улоге, представе и однос према послу. Чини ми се да новосадска академија у томе предњачи и да се све више прича о њеним студентима. Радила сам и на београдским сценама, мислим и да на филму и другде смо у стању да пронађемо себи одговарајући костим и прилагодимо репликама режији... Осећам као да смо школовани за много више, него само за глуму. Не ослањамо се на људе са стране који ће нам све донети на готово.

Соња: Мени је драго да смо довољно дуго били посвећени задацима наставе, да се нисмо прерано осамостаљивали. Довољно дуго и да нам се смучи академија, па да почнемо да правимо своје кораке. Имала сам срећу да прелаз буде постепен, јер сам прво сарађивала са редитељем Никитом Миливојевићем, који ми је био и професор. После сам радила два пута са Соњом Петровић, и стекла поптуно поверење. Не постављам сувишна питања, нити се мучим са људима који су задужени за продукцију једне представе.


Јединствено искуство

Коју сте драгоценост понели са из представе о Џенис Џоплин, из тог “копања” по себи и свету у којем живимо и и умиремо?

Бојана: Не знам да ли може да се издвоји једна и да ли је то одговор на питање, али мени је ово била једина улога и представа у којој сам се осећала као да публике нема. О томе сам стално слушала и било ми је тешко да то замислим, а догодило се. Доживела сам и то, да се избришу све границе. Знам да то не значи да ће увек бити тако, али срж тога је да на сцени, или у кући, постоји само оно што играш. У овом случају, била је то Џенис и свака њена песма.

Соња: На пробе сам долазила са једном енергијом, а после неке сцене или песме нисам могла да верујем шта сам налазила у себи. Уживала сам у болу, навукла се на то. Џенис је открила у мени доследност, увереност да свако од нас у себи носи нешто уникатно. Та њена самоувереност нас је извукла, штитила.   


Након премијере “Ко је убио Џенис Џоплин?”, изгледа да ћете прву репризу имати на Стеријином позорју!?!

Соња: Нисмо се ни надали томе, сву енергију смо усмерили само на премијеру, али за време карантина сам размишљала зашто је представа позвана и мислим да је то зато што је понудила нешто ново, отворила нека врата, увела музику на врло занимљив начин, остајући у оквирима позоришта. Искреној енергији не може да се одоли, а потрефило нам се и то.

Бојана: У шали смо говорили да ћемо на Стеријино. Кад се то стварно десило, било ми је драго што коначно млади, неафирмисани људи, успевају нешто без икаквих мистификација. Коначно је неко то препознао, ту нашу жељу. Пре пет година сам завршила академију и увек сам осећала неправду кад нешто није било како сам замишљала и у шта сам веровала, па ми је главни утисак био да смо ово стварно заслужили.

Шта вам је у овом протеклом, надајмо се и прошлом времену, преокупирало мисли, шта сте радиле са силним “слободним временом”?

Бојана: Радује ме што ћемо опет да се вратимо у позориште, надам се у најкраћем могућем року. Синиша Михајловић је изјавио како ће бити дивно поново играти фудбал. Тако је и код нас. Сва та радост игре ће нам сада дуже трајати.

Соња: На премијери “Џенис” експлодирали смо последњим атомима снаге и маштали како ћемо се једног дана одморити. То је врло брзо дошло и толико дуго трајало да сам схватила колико је све неизвесно, колико свака представа може бити последња. И следећи пут ћу је играти као да је последњи пут. Верујем да ће нам “нова нормалност” донети осећај да смо важнији и у позоришту.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5748
Најновије вести