Исто толико година кад су умирали имали су легендарни музичари Џими Хендрикс, Џенис Џоплин, Џим Морисон, Ејми Вајнхаус, због чега је тај “феномен” назван “Клубом 27”. Осим Кобејна, потоњи су умирали тихо. Убица је углавном била дрога, чиста или помешана. На пример, са алкохолом. Али, некако је боље рећи да су опијати били џелат, јер смртна пресуда је њима била потписана негде другде. Можда баш у глави коју је Кобејн на крају растурио, јер му је пре тога, кад се први пут скинуо са допа, поручила да ако је то тако лако, онда може цео живот бити наркоман.
Зато питање из наслова представе “Ко је убио Џенис Џоплин?” Тијане Грумић, у режији Соње Петровић, уопште није наивно. Тиче се не само славних, него и обичних људи. Како и зашто, када интернализовано насиље, аутодеструктивне силе надвладају животну амбицију, прекину пут раста, самоостварења, љубави - то је питање које се поставља и у представи која је од понедељка део репертоара Српског народног позоришта.
Одмах треба рашчистити, “Ко је убио Џенис Џоплин?” није психолошка драма препуна дубина, токова свести и њиховог обелодањивања. Представа поготово. Није ни плитка (позоришна) студија једног карактеристичног случаја. Представа “Ко је убио Џенис Џоплин?” је забавна и питка, а веома оштра критика друштва и улоге појединца. Дакле, понајвише социјална драма, ангажована стварно (истином). Што је још важније, и лепше, представа је омаж једној прилично заборављеној хероини и музици која показује да и без хипстера, ретро покрета, апарата, може да дише и данас, пуним плућима.
Основни драматуршки мотив који одређује цео наратив, чак га доводећи у опасност, игра је са два насловна лика - Џенис Коју Знамо и Џенис Коју Не Знамо. У драми се јасно види, једна је историјска, докуметарна, а другом су разигране сви они односи и ситуације које су је формирале таквом - одрастање у малом индустријском граду у Тексасу, тешком и гласном, рекло би се и ружном, као што је била она (у очима других); жеља да пева, вришти на сав глас због родитеља, школе, неостварених љубави; селидба у дивни, урбано дивљи Сан Францисо и блистав успон у сјајно звездано небо Америке... За дивно чудо, такорећи, и у представи је успео тај двојни лик да се раздвоји и уједини. Соња Исаиловић игра практично већ мртву Џенис, док се Бојана Милановић рађа и живи до своје смрти. Потресно је како њих две добро комуницирају и функционишу на сцени. Уз то, још и певају, не сонгове, него праве песме Џенис Џоплин, што је нимало лак глумачки задатак. Како је распоређена музика, како је бенд “УВ” био интергални део ове представе пуне концертне атмосфере, како су се глумци Стефан Вукић, Димитрије Аранђеловић и Вукашин Ранђеловић снашли као родитељи, хипици, битници и музичари, препричаваће се као што се препричавају концерти, такозвани трибјути. Ма, ко воли рокенрол музику (а и такво позориште), доћи ће само да види сцене са Џимом Морисоном и фото сешн када Џенис постане Џенис какву знамо и данас.
Оно што и даље не знамо је да ли је боље сагорети, него избледети. Нил Јанг који и даље пева, после смрти Курта Кобејна је рекао да никад не би написао тај проклети стих да је знао да ће га неко на тај начин цитирати. Што се мене тиче, целом “Клубу 27”, нек је вечна слава. И хвала. Мир.
Игор Бурић
