бити изведена представа “Амадеус”, рађена по чувеном комаду Петера Шефера, по којем је Милош Форман снимио сад већ легендарни филм. Овај комад је на суботичку сцену поставио Атила Береш, гост из Мађарске, кога је наша публика упознала и памти по режији “Виолинисте на крову”, заједничког пројекта Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз и Српског народног позоришта, на чијој се сцени игра с великим успехом и увек пред пуним гледалиштем.
И овог пута Береш режира представу у којој је музика важан фактор. Штавише, то је заправо главна тема око које се све врти у овом комаду, јер ставља на искушење људску природу и отвара готово фаустовске дилеме у размишљању о таленту, као божанској милости која некоме буде додељена, а другоме ускраћена. Подсетимо, у “Амадеусу” су супротстављена два значајна музичка ствараоца 18. века: музички геније Моцарт, с необузданом, готово детињастом природом, која, опет, с лакоћом ствара музику несразмерне лепоте, и Антонио Салијери, угледна и утицајна фигура у друштву, но чије музичко дело временом почиње да губи вредност. То постаје много драматичније појавом музичког вундеркинда Моцарта, и почиње да искушава Салијеријеву људску природу.
У представи Моцарта игра Ервин Палфи, а Салијерија Арон Балаж, који каже за наш лист да се редитељ дословно држао текста Шеферовог комада, тако да ћемо и у овој представи пратити тај познати ривалски однос између Моцарта и Салијерија. Иако то наметнуто супарништво не одговара стварности, односно историја га не бележи, Шеферу је то одлично послужило да супротстави два стваралачка принципа.
– То је, пре свега, јако добро смишљена прича у овом комаду. Наравно, Моцарт и Салијери су стварали у истим годинама, и јесу се срели, али нису били у таквим односима какве Шефер описује. Но, баш захваљујући том домаштавању, направљена је права драма о односу два човека, и мени је заправо драго због тога - напомиње овај троструки добитник Стеријине награде, Патакијевог прстена и признања Мари Јасаи, које му је доделила Република Мађарска.
Но, Арон Балаж истиче да ипак није све тако црно - бело у овим карактерима, нити је Шефер желео да на тај начин изоштри ликове. С друге стране, глумци често покушавају да у лику који глуме, ма како био црн, пронађу и добру страну бар у неким детаљима.
– Када градим лик, трудим се да га оправдам, да истакнем његову људску страну, димензију... Тако је и са ликом Салијерија, који је супротстављен Моцарту и кога већина доживљава као „лошег момка”. Али, нити је Салијери зао човек, нити је Моцарт баш најбољи човек на свету – упозорава Арон Балаж.
Тешко је постављати представу, након огромног успеха филма “Амадеус” овенчаног са чак осам Оскара – између осталог је и Мери Ејбрахам награђен за улогу Салијерија, али то може бити и додатни изазов за редитеља и глумце, а можда пођеднако и за публику, која мора такође да заборави на Форманово остварење.
– Мислим да ће и представа, и ови ликови, бити другачији од филма. Намерно нисам, док смо радили „Амадеуса”, поново гледао филм. Сећам га се, али сам га давно гледао, и не трудим се да оно што радим буде исто. Можда ће нешто бити слично, неки детаљ, али трудим се да и овај лик градим из својих осећања и искустава – објашњава Арон Балаж.
Музике неће недостајати ни у овој представи, а како напомиње Арон Балаж, чуће се и Моцартова и Салијеријева, јер је то битан саставни део Шеферовог комада. Биће и костима и перика, јер представа поштује епоху, али је, по речима Балажа, сцена ипак сведена на најбитније, јер је у фокусу рада Атиле Береша пре свега глумац и глумачка игра, која га као редитеља највише интересује.
У осталим улогама у овој представи су: Арпад Черник, Петронела Кермеци, Хермина Г. Ердељи, Чила Памер, Нандор Силађи, Атила Секе, Чаба Ралбовски, Тамаш Хајду, Атила Барат, и студенти Тимеа Филеп, Јудит Веребеш, Арон Силађи и Золтан Рокуш.
Сценограф ове представе је Балаж Хорешњи, костимограф је Марта Пилињи, а драматург је Барбара Ари-Нађ.
Н. Пејчић
