упркос не увек довољној подршци одговорних институција, ова лепо осмишљена уметничка манифестација на северу Баната, стигла је почетком септембра, с понудом од пет концерата, до свог 12, двовикендског издања. Отворен реситалом Укија Оваскаинена, одличног финског и српског пијанисте великог свирачког искуства, довршене технике и лепо обликованог и пуног тона, Фестивал је поново показао колико је његово опстајање важно и за толико битну и прокламовану децентрализацију културе и за музички живот овог пријатног градића. Посебно, јер је из њега потекла и ту се први пут приказала и неколицина наших најмлађих уметника који већ освајају концертне сцене у земљи и иностранству.
Свестрани интерпретатор, пођеднако успешан као солиста, камерни музичар и веома тражени клавирски сарадник свих генерација наших и страних инструменталиста, Уки Оваскаинен је и у Новом Кнежевцу, попут многих светских пијаниста исказао незаобилазну љубав према делима Фредерика Шопена која изводи музикално, сигурно и темпераментно, на исти начин уверљив и у полетним темпима, динамичкој разноликости и логичном фразирању њихових карактерно разноврсних, већином кантабилних тема. Неупоредиви циклус од 24 Прелида опус 28, у свим тоналитетима дура и мола, својеврсни „омаж“ Баху, које је Шопен компоновао или скицирао у највећем броју на шпанском острву Мајорки, уметник је тумачио с дубоким надахнућем и пасијом, али и ненаметљивим ауторитетом, успоставивши присну комуникацију с публиком, чиме је у пуној мери заслужио топао пријем аудиторијума. Премда је сваки прелид представио као одређену целину несталног расположења већ озбиљно болесног композитора, узбудљиво, и упечатљивим акцентима истичући у њима бол, нервозу, слутњу ране смрти, или карактеристични, живи ритмички пулс, који се преображава од једне слике - минијатуре до друге, специфични израз дао је и паузама, али и нежним поетским и „жестоким“расположењима.
Са сличном пажњом, студиозношћу и пуним интензитетом, потом је приступио и премијерном извођењу 9 комада за клавир Александра Вујића, своје „читање“ нове партитуре поткрепивши разговетним парландом, лакоћом и покретљивошћу, профилисано износећи контрастне карактере и речито водећи „гласове“ појединачних композиција. Страствено и „дубински“ осветлио је наглашене играчке ритмове почетног „Аргентинског танга“, духовитост и деликатну валцерску пратњу истоименог 4. комада, „ прокофјевски” маршевски покрет петог, најзад, суптилно донео и носталгично, „застајкујуће - оклевајуће“ расположење завршног комада. Тако суверено, осећајно и тонски племенито извођење свог дела пожелео би сваки аутор, а сваки присутни слушалац и нови сусрет с уметношћу интерпретације таквог музичара. Новосадска публика га може чути већ вечерас, као клавирског сарадника вилончелисткиње Ирене Јосифоске, на концерту у Градској кући.
Марија Адамов
