ревије која је у нашем главном граду постојала преко четврт века, установљен је и концепт континуиране промоције младих талената по градовима Србије и регионима под називом „Одјеци Шопен феста“.
У тим оквирима на недељном променадном концерту у Коларчевој задужбини наступило је троје одличних пијаниста из класе реномираног педагога Јокут Михајловић: др Невен Шобајић и магистри Ана Ковачевић и Михајло Зурковић, који је код ње био од тзв. нулте године, организоване за изузетне младе таленте, па до завршетка магистратуре на Академији уметности у Новом Саду, где је сада запослен у звању доцента.
И управо он је и оставио најупечатљивији утисак, почев од прве ноте у последњој Четвртој балади у еф-молу опус 52, која се отела као својеврсни музички крик, до богатог и вишеслојног меандрирања тонских и колористичких валера у завршним тактовима. Чинило се да као што је и сам композитор клавиру поверавао своје најинтимније исповести и емоције без парадног бљеска и испразног виртуозитета – да управо тако и пијаниста Зурковић понире у саму суштину његових дела – искрено, срдачно, продуховљено, без икаквог патоса и претеривања.
У Ноктурну у Ес-дуру опус 55 број 2 дошле су до изражаја најтананије вибрације њихових лирских природа (и ауторове и пијанисте). Тако је започела и Велика бриљантна полонеза у Ес-дуру опус 22 (из 1830. године – пре но што је Шопен заувек напустио домовину), написана првобитно за клавир са оркестарском пратњом, са накнадно додатим уводом – Анданте спианато, који је са деликатним фиоритурама по карактеру сасвим близак његовим ноктурнима, у посебно озареном пијанистичком тушеу који се распламсавао до фанфарских потеза и херојских исказа двадесетогодишњег пољског родољуба.
Гордана Крајачић
