рекли некоме како се осећате, шта вас мучи, а шта радује? Када вам је неко поклонио себе, своје време, своју безусловну пажњу, искрен загрљај? Да ли вам недостаје емпатије блиских људи и колико, уопште, умете и сами да цените друге?
Млада пијанисткиња из Београда, Катарина Ранковић, одлучила је да 4. новембра, од два сата ујутру па наредна 22 сата, све до поноћи, за свој 26. рођендан поклони себе свима којима је потребна пажња, разговор, излечење... У оквиру перформанса “Healing” у галерији “Хаос”, Катрина се нашла на располагању својој породици, пријатељима, али и потпуним странцима, доказујући да су људи надасве емотивна бића која вапе за додиром и зближавањем. У кругу оивиченим цветним тилом ауторкине хаљине, поред канапчића и свеће који имају ритуалну симболику, уз звуке клавира Катаринине композиције “Healing”, без обзира на то колико су заинтересовани имали година и времена, сви су имали потребу да се, такорећи, исповеде и изађу из галерије с осмехом на лицу.
– Од свих који су током перформанса били у „Хаосу”, четири петине ми је говорило о болу, а остатак је желело да говори о својој срећи, а која је опет проузрокована тиме што су некада имали бол – открива нам Катарина. – То, заправо, говори да већина људи носи тежак терет. Али, ја се ипак осећам испуњено лепотом. Неки су ми се касније јављали да су после цео дан провели у миру. Сав тај пепео од канапчића се издигао у нешто лепо, а ја сам само била канал између тих осећења које су имали дотад и оних који су након разговора дошли. Све време сам имала потребу да грлим људе и да им се свима захвалим што су учинили да се осећам тако добро.
Значи, упркос свим тим тужним причама, на тебе није пренета негативна енергија, иако се то логично могло очекивати?
– Не. У свим тим причама, које јесу тужне, заправо није било ни трунке негативне енергије. Овај перформанс је, заправо, учинио да се ја променим, да постанем много захвалнија што ти људи постоје око мене. Пре тога као да нисам имала ни очи ни уши. Једино бих волела да сваког дана, макар на пет минута, свако помисли да уради нешто слично овоме, и мислим да би свима било много јасније колико смо „слепи код очију”, ма колико говорили да волимо и живот и људе.
Ако је свака индивидуа својеврсна животна лекција, која од њих је оставила највећи утисак?
– Невероватне ствари сам открила о својим блиским пријатељима, о њима као људима. Жао ми је што је морао да се деси “Healing” да би људи отворили своје срце и што можда и ја сама у неким тренуцима нисам била бољи слушалац.
Како објашњаваш то што су потпуни странци, па чак и они које познајеш, имали потребу да ти се најискреније повере?
– Доживљавам то као последицу једног приглупог друштва, које има мањак емпатије, мада “Healing” доказује да је ипак имамо. Систем је уништио могућност да ти уметност пошаље поруку емоције, јер је све постало пасивно и вештачки. Све је више визуелног, важно је да се нешто покаже, види и деси. Свему се прилази са очекивањима. Мислим да је искрено у овоме било што нико, па ни ја, није имао никаква очекивања. Нико није знао шта ће да се деси. “Healing” је био једна велика слобода. Јер ј нисам била ту да кажем да је нешто добро или лоше, нити сам причала о себи, само сам била огледало којем ће тај неко нешто да каже и да осети слободу. Та интимност, која се створила у једном јавном простору, била је оно што је предивно, што је људе навело да кажу, да се ослободе.
Поменула си очекивања. Да ли је неко мислио да ће наићи на реплику Марине Абрамовић?
– Не, мислим да не. Неки су само дошли са негативном предрасудом, што су ми и сами рекли. Људи су скептични када је у питању перформанс. Једна девојка ми је рекла да очекује да све буде неискрено и да ћу ја само да лупетам. Онда је почела да прича о себи и кад је завршила, питала сам је да ли и даље има исто мишљење о свему. Рекла је: „Ја само осећам себе десет килограма лакшом и имам потребу да ти се извиним, јер се скоро нисам боље осећала”. Мени је то било довољно, разбила сам бар једну предрасуду.
Л. Радловачки
