ЦВЕТА НАПУШТА СВОЈ СТАН (ВИДЕО) Дара Џокић за „Дневник” открила све О ПРЕОКРЕТУ У НАСТАВКУ „РАДИО МИЛЕВЕ”: „Дошли су нам нови ликови, биће хаос”
Када је зимус емитована последња епизода текуће сезоне, чинило се да ће серија „Радио Милева” затворити врата своје препознатљиве београдске зграде у Ранкеовој 12.
Међутим, верна публика одлучила је другачије. На захтев огромног броја гледалаца, серија се, како сазнајемо, од јесени враћа на први програм Радио-телевизије Србије са новим епизодама и догодовштинама омиљених станара. Међу њима је и Цвета, добронамерна комшиница, коју је глумица Дара Џокић, својом препознатљивом мером, топлином и шармом, учинила једним од омиљених ликова серије. Управо са њом разговарали смо недавно о повратку „Радио Милеве”, снази прича које окупљају породицу, али и о томе зашто су нежност, солидарност и блискост постале заштитни знак ове телевизијске приче.
У последњој сцени претходне сезоне „Радио Милеве” послали сте јаку поруку о томе да су солидарност и колектив у згради Ранкевове 12 кључ ове серије од почетка. Да ли је управо та солидарност највећи капитал ове серије?
– Да, ова серија има неку своју нежност. Ово је комедија, наравно, она има неке своје каламбуре, међукомшијске односе и тако даље, али је у некој коначници нежна. Има неке међуљудске односе које смо мало позаборављали и које бих волела да поново негујемо. Не само ја, него велика већина гледалаца, а нарочи то деца. Испоставило се да ову серију страшно воле деца. Кад смо то уочили ми смо неке речи преправљали. Из неке одговорности према њима смо повели рачуна да не буде псовки. Али, онда смо се питали зашто то деца гледају. Дошли смо до закључка да је то управо због те нежност. Тог поновног враћања у неку породицу, заједницу, где су неки мама, тата, баба, комшија... Они се међусобно посећају, малтене не затварају врата од станова. А тако се некада живео код нас. И ми смо сви тако живели и у пиџамама се посећивали (смех). Схватили смо да је то једна заједница коју смо ми некада живели. Ми из моје генерације се јако добро тога сећамо, а и ови млади глумци знају из прича. „Радио Милева” има ту неку наивност, у ствари неку насушну потребу свих нас да се волимо, да се зближимо, да живимо заједно, да се разумемо, и да се, кад се посвађамо, а овде се свађамо страшно, сутра помиримо.
Значи ли то да је „Радио Милева” и својеврсна нада у боље сутра?
– Наравно, ми морамо да верујемо у боље сутра. Мора човек да буде оптимиста. Пут не води на добро, чини ми се. Морамо да будемо бољи. Живот није лак, тежак је. И то мора да се схвати на време. А кад се схвати, онда је лако. Онда схватиш, па кажеш: „Ма, добро, свима нам је тешко. Понекад је дивно, понекад је тешко. И изборићемо се”.
То што преко екрана улази у дом мора да буде смислено
Да ли сте сагласни са оним тврдњама да све што кроз мале екране улази у наше домове мора да личи на људе?
– Тако је. Апсолутно сам сагласна. Уметност је широка, али постоје пројекти који нису за сваку публику. И то је за поштовање. Ја волим и то да погледам. Али, телевизија улази у куће, тамо где су неке баке, деке, неки сироти људи, скромни, који можда немају довољно. Улази, Бога ми, и у мало богатије куће. Улази међу децу. Стога, важно је да то што улази у домове буде нешто смислено. Ако ти отворим врата да ми уђеш у кућу, мора да има неког разлога и смисла. Не треба то да буду неке „лимунаде”, да подилазе најнижем укусу, али мора да има смисао. Мора публика да разуме и да схвати зашто нешто гледа. Ја тачно знам зашто су људи волели те неке серије које сам ја радила. На пример „Мјешовити брак” емитовао се кад су се раздвајале Србија и Црна Гора па је то било занимљиво, људи су се везали за наше ликове и обожавали их. Када сам „Корене” радила гледали су због историјског контекста, па онда „Тајна винове лозе”, то је тада било чудно, радња је говорила о вину и била смештена и на север и на југ. Као глумица волим да размишљам не само о својој улози, већ и о контексту. Дакле, шта оно у чему учествујем ради публици. Не само на телевизији већ и у позоришту, и на филму. Важно ми је да то у чему учествујем има неко дејство. Не волим да учествујем у нечем што не знам шта чини.
Да ли вам се чини да је и тај моменат спајања породице само због једне епизоде важан за једну серију?
– Јесте, ово време је у целом свету такво какво јесте, не само код нас и то се мења. Живот на земаљској кугли се мења. И ти породични односи се због посла мењају, због егзистенције, због низа ствари. И ја имам широко разумевање за све. Међутим, не можемо рећи да је у таквом стилу живота породица небитна. А, опет, нисам неки ултра традиционалиста, има и оних који се никада нису женили и удавали, зар они треба да се убију због тога? Не! Не морамо тако гледати на ствари, али, некако, та породица је нешто што нас чини. Па и кад немамо породицу и то нас чини некаквима. Породица мора да буде модерна, слободна, наравно, а не да угњетава муж жену, жена мужа, родитељи децу. Треба да буде слободна, али да постоји и да постоји брига о породици.
Али ова ваша породица у серији, која није не толико мала, наставља своје путовање. Милева је, како сазнајемо, мало усамљена у новој сезони. Каква је ситуација са Цветом?
– Ми станари зграде у Ранкеовој 12 нисмо изашли одавде, ту смо за сада. Багер који је хтео да сруши зграду смо отерали својим ставом (смех). И то је један од лепших тренутака ове серије. И сада идемо даље. Микица и Наталија су у браку, они имају неке своје проблемчиће. Дошли су нам ту неки нови ликови, неке нове линије, Цвета изнајмује стан, а живи код Милеве, то је хаос (смех). Живи код Милеве, њих две деле тај бизнис. Дошла нам је Беба, отворила продавницу, имамо нову локацију, а са нама ће, као редовна станарка, бити и наша Љубинка из Осладића, која је хит. Као нови лик нам се прикључила и Маца, сестра Моцина. Биће занимљиво. Нови ликови доносе неке нове токове приче.
Ова серија вам је поново донела сарадњу са Ненадом Стојменовићем, коме сте већ играли мајку и у „Мјешовитом браку”. Јесте ли везани филмски за цео живот?
– Па као да јесмо (смех). То је тако. Ми у послу се везујемо за колеге и онда то памтимо. Када смо у овом пројекту поново добили прилику да играмо мајку и сина мени је било толико драго. Посао нас глумце и спаја и раздваја понекад. Ето, више не радимо с некима јер нас посао одведе на другу страну. То је таква врста посла. У сваком случају, сви наши сусрети су драгоцени.
Је л' допуштате уопште људима из посла да вам уђе у живот да их прихватите као своје људе, своје пријатеље?
– Неке да, неке не. Неки су ми баш пријатељи из живота. Заборавим да су глумци (смех).
Владимир Бијелић
