Наравно да није. Нико није ни обећао да је животна школа лака. Постане она лака ако из савладаних лекција нешто научим, па се у следеће са више мудрости упуштам. Али, то не иде баш брзо. Много пута падам, понављам и муку мучим док неке лекције учим ко зна колико пута.
Открила сам на свом путу учења да има тих неких фактора који ми отежавају напредак. Открила сам да су моје предрасуде у савезништу са потребом да о нечему судим. Да, од њих све почиње. Прво имам предрасуду о нечему, а онда о томе и судим. А шта је предрасуда? То је нешто што претходи расуђивању. Пре него што сама почнем да расуђујем о некој особи, ја сам најчешће већ унапред добила неки податак о њој.
Рецимо видела сам фотографију на некој од друштвених мрежа, и на тој фотографији, она носи за мој укус врло неприкладну одећу која више приличи јунакињи порно епизоде него пристојној девојци. Тако ја стварам предрасуду да је у питању једна вулгарна особа и ко зна шта јој све не пришијем само на основу једног летимичног погледа. Заборављам при том да су младима данас (нажалост) узори припадници полусвета из ријалити програма и да ти млади можда и нису тако оскудни духом колико им је оскудна гардероба. Има и другачије стечених предрасуда. Сугестије других људи, поготово ако се понављају данима, годинама и преносе генерацијама, могу да буду толико моћне, да их осећамо као потпуно истините.
Када некоме понудим сочну, домаћу, укусну и здраву јабуку, најчешће чујем предрасуду коју је прогутао много пре него што је и покушао сам да расуђује: „Јабука ми иструже желудац“. А кад би само помислио како изгледа јабука када се сажваће, (ево нека самеље јабуку и нека види како изгледа) и запитао се како би та укусна и сочна, мекана и блага каша могла да му иструже желудац, увидео би колики је роб предрасуде коју му је неко продао. Још када се та предрасуда више пута понавља, моћ аутосугестије временом постане толико снажна да желудац почне стварно бурно да реагује на ту недужну јабуку. Заправо, не реагује на јабуку, него на уверење које има на основу предрасуде.
Дуго већ здушно вежбам да препознам сопствене предрасуде пре него што почну да управљају мојим животом, јер ако их гајим према другима, знам да их други гаје према мени, јер тако то иде у животу. Чула сам одавно да ме је један мој бивши надређени који није могао да ми запамти име, описао као „ону што грли дрвеће“ и годинама се трудим да не судим о сиромаштву његовог духа.
За расуђивање је потребна свесност, а за осуђивање, довољне су предрасуде. Лакше је људима да осуђују него да расуђују. Овога пута, ја бирам тежи пут. Туђе ме предрасуде све мање дирају, а против својих све више добијам битку.
Нина Мартиновић Армбрустер
