И Зорица се појавила сутрадан у јако гледаном формату „Ја волим Србију” уз чувену „Авлије, авлије''. Ивица Дачић је певао боље него икада „Ај пукни зоро”. И кад се ломила чесница добио је новчић. Код Зорице сви који који долазе у кућу морају да оставе мобилне телефоне да не би гледали мреже и Тикток. Ту слику је инсајдерски послао Мирољуб Аранђеловић Кемиш. Лидија Вукићевић је дошла али нисам сигуран да су биле чарапе „Ударник” које је некад рекламирала. Изгледала је као да је управо дошла из серије „Бољи живот”, из оних година када се јавно није славио ни Божић ни православна Нова година. То је свакако најбоље могао да објасни Миломир Марић који је написао књигу „Деца комунизма”. Марић је прославио 67. рођендан. Сања Маринковић је прославила 49. рођендан. „Што је више година, то је сукњица краћа, рекла је Зорица а то је био комплимент који је највише пријао Лидији Вукићевић и домаћици Сањи Маринковић. Телевизије су поштовале програмске шеме и празник и све је било ушминкано и како треба баш као и насловне стране таблоида и ревијална штампа - све у духу најсрећнијег хришћанског празника. Мада су апеловали и патријарх и владика да се оканемо шенлучења и паганских обичај за Божић, ипак се пуцало. Пуцало се и на Косову и јако је било тешко уклопити стравичне слике рањене деце у веселе програмске шеме. А да се пуцало, јесте! У Новом Саду се пуцало као да нам се никад није десила стравичан 1999. година и бомбардовање. Није се могло изаћи на улицу од пуцњаве. Уместо поштовања, скромности, умерености све је претворено у мегаломанство, алкохолисање, преједање. Да ли су се појединци огрешили о божије законе? Требало би да нема преваре, лагања, грамзивости, похлепе и мржње. Ако се десило, увек постоји кајање и директно поштовање божијих заповести. Тако да су медији давали једну идиличну слику највећег празника док се на улицама дешавало нешто друго.
Несрећа је кад неко оде за време празника. Тако је било за време смрти Микија Јевремовића 2017. године и овогодишњег одласка Зорана Калезића. Отишли су тихо док су горели бадњаци. Зоран Калезић је иначе деведесетих година водио Удружење естрадних радника Србије и хтео да се уведе ред - естрадну полицију да се не пева без лиценце. Био сам гост и снимао сам тамо емисије. Изгледало је све као на седницама централног комитета пропале југословенске комунистичке партије. Онда је дошао пети октобар и онда су се у медијима посвађали Зорица, Кемиш, Мирослав Илић и Зоран Калезић с друге стране. Лидија Вукичевић је била посланица ако се сећате а Зорице није било на државној телевизији двадесетак година иако је певачица која је направила спектакуларан концерт у Београдској арени. Рођени 1991. године већ ми кажу да су као тридесетогодишњаци уморни од живота. Ови рођени 2001. године већ гледају своја посла не пале телевизор и висе на мрежама. Кад сам водио „Таблоид” Лидија Вукићевић није хтела да дође иако је Северина рекла да има супер ноге. Зорица Брунцлик такође није хтела да ми дође иако ју је лично Богољуб Карић звао јер су свирали и певали заједно. Миломир Марић ми је био гост и врло захтеван уредник али је на једној трибини рекао да смо Ивица Дачић и ја били најбољи студенти факултета политичких наука. С тим што је Ивица две генерације старији од мене. И обојица доказујемо да људи који певају остају младолики. Једино што нам се килограми враћају. Моја теорија је да не могу да се скину килограми у тешка времена. Колега Дачић је увек сматрао да имам талента за политику, сматрам да талента за политику немам иако сам завршио Факултет политичких наука са просечном оценом 9,5. Браним дух наших културних вредности а политику нећу у моју бутигу. Драго ми је да ми се јављају читаоци који обожавају ове моје колумне и пишу „погодио си дух времена”.
Верујем у Бога и универзум на свој начин али Божић прослављам тихо, у кругу породице. Треба веровати у свог Бога. И јако је близу Хиландар, баш волим да га гледам са омиљеног места у Грчкој јер мој Бог има плаве очи. Почињу празници, ево већ је Божић, а снега још нема...
Александар Филиповић
