Овог пута се репертоар РТС-а опасно приближио Пинковом народном весељу. Није било шароликости жанрова као што је то било ранијих година. Као да је све остало у сенци фудбала и Катара. Изузетак је био Здравко Чолић који нас је са својим маестралним извођењима са симфонијским оркестром подсетио на „Јужњаке”, „Као моја мати”, „Роди ме, мајко, срећног”. Иначе та песма је у осамдесетим била један од слабијих хитова Здравка Чолића, али у новом аранжману показао је снагу песме коју су радили Корнелије Ковач и Марина Туцаковић.
Радовао ме је повратак Наде Топчагић и да није било реваншизма јер Нада је мајстор атмосфере већ пола века. То се сетила ТВ БИХ која је отворила архиву за Чолу, Брену, Неду Украден и Наду Топчагић и видели смо ко нас је најбоље забављао и пре тридесет година , пре несрећног распада једне земље која је имала све а посебно добру музику. Јер новогодишњи програм је слика Србије и ако су на сплавовима главне песме Александре Пријовић, ипак је њен трилер некако сувише за уши просечног гледаоца Јавног сервиса. Неко је требао да наговори Беби Дол и Наташу Беквалац да отпевају дует ако су већ певале за неку прилику. А не стално да имамо осећај да наступају једни те исти.
Иначе, новогодишњи програм је започео жестоко са „Добро јутро, Танјуг” на К1 где је у дискусији са Зораном Остојићем, Милорад Комраков назвао Јовану Јеремић назови новинарком – естрадом. Врло је занимљиво гледати како овај двојац Остојић-Комраков уређује програм. Ако немате апликацију Телебокс идите на Јутјуб. Но, Јеремићка је направила шоу у емисији „Од jутра до сутра” са Јованом Јеремић, играла је и самбу коју нисмо видели на РТС-у. Китила је трубаче и рекла да је фајронт када она то каже као ћерка газде кафане. Чусмо ми „Цајку из Новог Сада”, „Жену од султана”, „Женскарош”, „Ала би се шикицала”...
Признајем да такву енергију нисам видео и да Јовану Јеремић треба кандидовати за Гиниса. Једино што као добар познавалац музике нисам знао десетине нових песама са РТС-а и Пинка, а главна је била „Потoпићу сплав”. И онда се усред народног весеља јавио Младен Мијатовић који је извештавао о правом потапању сплава у Београду и у црној хроници из Ниша. И после таквог јављања наставило се с општенародним весељем. Дакле, ред црне хронике, ред цајки. Али Јована није требала толико да се труди и да скомола јер је било лепо време, а народ на дневним журкама. Њен шер је био 19 посто, а рејтинг РТС-а је био 17 процената. Иако нас је убеђивала колики јој је шер велик - лаптоп је показивао да је ту негде око РТС-а. Јер ко је навикао да гледа Јавни сервис гледаће га и даље иако смо по хиљадити пут гледали „Тесне коже” и „Жикине династије”. Шерови нису могли да буду рекордни, јер је народ једноставно отишао на дневне журке.
Да скандалима нема краја сведочи и костим Лепе Брене на Новој хрватској телевизији где се Фахрета појавила у хаљини која је подсећала на голо женско тело, а груди на тој хаљини су личиле на слику из часописа „Осмица” коју би Лепа Брена најрадије заборавила. Зашто јој је сад требао тај гаф с том хаљином вероватно зна најпаметнија жена наше естраде која тренутно рекламира чарапе и показује акробатске вештине са ананасом. Иако је новогодишњи програм био за „Очеве и мајке”, Горислав Папић је цитирао Александра Ранковића који је псовао мајку у „Око магазину”. Тиме се једном провокацијом умањио значај емисије која је имала генијална издања о Масиму и Пелету.
Зашто је требала псовка без пипа, то се увек питам? Што је таква песма са псовком требала Дари Бубамари? Зашто псујемо, зашто се бијемо, зашто се мрзимо? Где је одговорност медија? Успех је постао главни критеријум и није битно како се до њега дошло - преко везе, политичке линије или кревета? Свакако пристојни и васпитани нису у моди у зверињаку. Почео сам каријеру почетком деведесетих али на те године сада гледам са носталгијом.
Како је медијски почела ова година, не пише нам се добро. Нек нам Бог да што више лепог времена па бежанија на провод у сопственој режији. Прави програм захтева да има различите музике - евергрина, попа, фолка који је прошао тест времена, доброг рока. Форсирања само једног жанра није шифра за добар новогодишни програм. Пошто сам одрастао уз програме Милене Дравић и Драгана Николића, Миодрага Петровића Чкаље, Минимакса, Биљане Ристић, Топ листе надреалиста, Неле Ержишник, Миње Суботе, имам право да се сећам нечег бољег и другачијег. Иако кажу да су сплавови део нашег туристичког успеха увек ћу више волети неки леп концерт у МТС дворани.
Али о окусима се не расправља. 2023. година је почела хистерично и надам се да неће тако завршити. Ако мене питате где ми је најдуже остао даљински, то су К1 и ХРТ - то су били програми по мом укусу. Зато је даљински чудо јер већина новогодишњег програма је било главобоља без вина а нигде аспирина.
Александар Филиповић
