АКО ЖЕЛИТЕ ПУН ДОЖИВЉАЈ, А НЕ САМО СУНЦЕ-ПЕШКИР-ПЛАЖА, САМСУН ЈЕ ГРАД ЗА ВАС Амазонке су живеле баш на овом простору!

Иако име града не потиче од њих, већ од старог Амисоса, Самсун је једно од места у коме је мит о Амазонкама добио савремени туристички живот. На крају крајева, каже наш водич Алим, пореклом из Босне, претпоставља се да је Амисос добио име по Амазону.

Но, како год текла лингвистичка историја, поуздано је да су фригијске ратнице живеле баш на овом простору. Зато је у градском простору, у тематском Амазонском селу, та легенда претворена у слике, скулптуре и причу о женама које су у старом свету симболизовале снагу, ратничку вештину и независност.

Према грчкој митологији, Амазонке су биле народ жена ратница, а њихова престоница Темискира најчешће се смешта на обале Термодона, реке која се повезује са данашњим Термеом, у области Самсуна. Управо зато град данас чува и користи тај мит као део свог туристичког идентитета: између мора, паркова и музеја, посетилац најпре улази у простор легенде, па тек онда у дугу и слојевиту историју града. 

На улазу у Амазонско село дочекује вас огромна скулптура амазонске ратнице. Уопште, Турци воле да дижу скулптуре, и оне служе као место окупљања, туристичка атракција, простор за одмор и скрвање од сунца. Кроз село вас воде табле с информацијама, а њихове куће у потпуности су реконструисане.

Међу најпознатијим Амазонкама грчки митови памте Хиполиту, краљицу са чувеним појасом који је Херакле морао да донесе, да би испунио један од 12 задатака, Антиопу, чија се судбина везује за Тезеја, и Пентесилеју, ратницу која је у Тројанском рату стала на страну Тројанаца и погинула од Ахилове руке. Њихове реплике у природној величини гледају вас с престола и преко копља и штита.

Али Самсун није занимљив само као место на коме се митологија претвара у туристичку причу. У Музеју Самсуна види се да је овај град имао много дубље слојеве од оних које прво препознамо у савременом приобаљу. Антички Амисос, трагови старих насеља, археолошки налази и положај града на Црном мору сведоче о простору кроз који су пролазили трговци, војске, царства и културни утицаји. Самсун је, у том смислу, више од летовалишта: он је град на раскршћу, место на коме се сусрећу Анадолија, Црно море и путеви који су вековима повезивали унутрашњост са обалом.

У Музеју Самсуна на једном месту се види колико је дуга и слојевита историја овог простора: од хетитских и фригијских трагова, преко Кимера, Персијанаца, Понта, Римљана, Византинаца, Селџука и Османлија, до модерне турске државе. Управо тај низ показује да историја није мртва збирка предмета у витринама, него жива веза међу вековима, народима и културама које су једни другима остављале трагове. Када станете пред те предмете, јасније схватите да је сваки човек, сваки град и свака генерација само један бисерчић у непрекинутом низу који траје много дуже од нас.

Ипак, за модерну Турску Самсун има посебно место због једног датума: 19. маја 1919. Тог дана је Мустафа Кемал Ататурк бродом Бандирма стигао у Самсун, што се сматра почетком Турског рата за независност. Зато је овај град у турској историјској свести много више од луке на Црном мору.

Он је полазна тачка једне државотворне приче, место одакле је започео пут који ће довести до стварања модерне Турске републике. Брод-музеј Бандирма и Споменик части данас су највидљивији симболи тог историјског тренутка. Погађате, и брод је туристичка атракција јер су на док постављене фигуре Ататурка и његове команде који се искрцавају у Самсун.

По целом граду постављени су споменици Кемалу паши. Ипак, онај највећи, Споменик части, налази се у Ататурковом парку, у четврти Илкадим, и сматра се једним од главних симбола Самсуна. Израдио га је аустријски вајар Хајнрих Крипел. Наручен је 1927. године, изливен у Бечу, а у Самсун је допремљен бродом 1931. године.

Свечано је откривен 15. јануара 1932. године. Мустафа Кемал Ататурк приказан је на пропетом коњу, усправан, одлучан, с погледом усмереним ка даљини. Тај поглед није само вајарски детаљ, већ сажима смисао места на коме се споменик налази: Самсун је град из кога је 19. маја 1919. започео пут ка ослобођењу и стварању модерне Турске. Зато овај споменик није само градска знаменитост, већ и један од камених и бронзаних знакова турског националног памћења.

Наравно да је Самсун и морско туристичко стециште. Ипак је смештен на Црном мору, а море значи плажа, сунчање, купање. Све, међутим, изгледа другачије од онога на шта је просечни српски туриста навикао. Овде има дугих пешчаних плажа, због којих Самсун зову Анталијски Мајами. Не случајно: снажне струје бране туристима да се смоче у топлом Црном мору на већини плажа.

То не значи да се оне не користе: уместо лежаљки и сунцобрана, овде се често виде камп-столице и мали столови на расклапање. Породице и друштво дођу на обалу, изваде термосе и чашице за чај, разговарају, играју домине или карте, а неки су ових дана понели и лаптоп да прате утакмице Светског првенства. Та слика можда најбоље говори о Самсуну: море је ту, али није једини разлог доласка; плажа постаје дневна соба под отвореним небом, место сусрета, разговора и спорог одмора.

У томе је и једна од предности Самсуна. Туристичке организације и град очигледно настоје да покажу да летовање не мора да значи само лежање на плажи и повремено умакање у воду. Одмор овде може да буде и откривање древне историје, митологије, модерне турске државности, црноморске природе и кухиње у којој се препознају различити утицаји.

За посетиоца са Балкана тај део је посебно занимљив, јер се блискост не види само у укусима, него и у речима: многи називи јела, или њихове варијанте, одмах звуче познато. Османско царство оставило је трагове на огромном простору, а кухиња је један од најживљих начина на који се то наслеђе и данас препознаје.

Ивана Радоичић