Професорима новосадског Природно-математичког факултета, Данијели Тешендић и Млађену Јовановићу међутим ни брдо снега није било довољно, па су одлучили да из војвођанске ужарене равнице пре двадесетак дана оду на читаву планину снега, тачније 5.642 метра висок угашени вулкан Елбрус на Кавказу, који је и највиши врх Европе. На ледени врх Кавказа су се упутили крајем јуна као чланови балканске експедиције коју су чинили 22 алпиниста из Србије, Црне Горе, Македоније и Словеније.
Иако није у групи технички најзахтевнијих врхова, попети се на Елбрус свакако није нимало лако, поготово на минус 22 степена целзијуса.
„Стаза до врха је дугачка свега око 7,5 километара, али нам је требало преко 11 сати да изађемо. Нема неких стрмих литица ни нарочито проблематичних места, али због ниске температуре и ретког ваздуха се иде јако споро јер већ након неколико корака прифали кисеоника и морате се заустављати. После неколико дана привикавања у освајање врха смо кренули око поноћи, а горе смо били око подне“, прича Данијела Тешендић.
Из балканске експедиције само четворо планинара није стигло до врха Елбруса, а на самом врху су се мимоишли са групом планинара из Никшића који су их “предухитрили” за неколико сати, а двојица искусних планинара из црногорске експедиције су се са врха спустили на скијама.
До самог врха Елбруса планинари се пењу само са основном опремом која подразумева одело, ципеле и цепин, али без обзира на то што не морају да пењу уз конпце и што нема стрмих литица, и ова планина редовно “кажњава” сваку неопрезност алпиниста.
На Елбрусу је вероватно најопаснији недостатак кисеоника услед чега алпинисти могу да заспу чак и на ногама или у неким ситуацијама дође до конфузије у понашању и размишљању због чега се у оваквим суровим условима лако губи глава. На висини од преко пет хиљада метара у ваздуху има упола мање кисеоника него рецимо у Новом Саду, а како би умањили утицај његовог недостатка, чланови балканске експедиције су прибегли јужноамеричком рецепту – жвакању лис-това коке.
„То јесте нека врста хобија, али истовремено и прилика за учење јер се бавим геологијом и геоморфологијом, па су ми у том смислу овакве авантуре веома корисне. Трудим се да тиме што видим и доживим на тим планинама обогатим своје знање, направим неке корисне снимке, и све то искористим и да пренесем студентима“, каже Јовановић.
„Управо док смо се пењали ка врху, спасиоци су тражили једног Американца који је нестао и када тако нешто чујеш у моменту кад се пењеш није свеједно, али такав ризик увек постоји и или га прихваташ и идеш даље, или ни не крећеш на врх“, каже Млађен Јовановић који је и сам имао мању незгоду при повратку са врха.
„Остао сам иза осталих како би направио неке снимке и у једном тренутку сам се оклизнуо, пао и почео сам да клизим низ падину са неких 45 степени нагиба, али сам успео да се рукама укопам и зауставим. Са ранцем на леђима тешко је балансирати и извући се из такве ситуације, па сам прво размишљао да га некако откачим и бацим, али сам ипак успео да се искобељам и вратим на стазу. Касније сам из гондоле гледао то место и схватио да сам био врло близу пада од неколико стотина метара“, каже Јовановић.
Према његовим речима, такве ситуације су нешто на шта сваки планинар мора да рачуна и, ма колико биле опасне, ниједан алпиниста због тако нечег неће одустати од пењања. Јовановић је планинарско искуство почео да стиче на врховима у региону по Црној Гори и Словенији, али је брзо прешао и на највише врхове попут Мон Блана и иранског врха Даваманд (5671м) који је прошле године освојио, такође са колегиницом Данијелом Тешендић.
Нико Перковић
