НАУЧНИЦИ ДАЛИ ЉУДИМА КРИЛА ПРЕКО ВР НАОЧАРА! Оно што су регистровали у мозгу све шокирало- Експеримент урађен на 25 добровољаца

Ново истраживање показало је да су људи који су у ВР окружењу добили виртуелна крила почели да их доживљавају на начин сличан правим деловима тела, што је изазвало мерљиве промене у можданој активности.
Студију су спровели истраживачи са Бејдинг нормал универзити и Пекиншки универзитет у Кини, а резултати су објављени у научном часопису Сел Репортс. Научници сматрају да ово откриће показује колико је људски мозак прилагодљив и колико брзо може прихватити потпуно нове начине кретања и доживљаја сопственог тела.

Истраживање се фокусирало на део мозга познат као окципитотемпорални кортекс, област задужену за визуелну обраду делова тела. Научници верују да је овај систем током еволуције развијен како би препознавао људске руке, ноге и друге екстремитете. Међутим, ново истраживање показује да мозак можда може проширити ту репрезентацију чак и на делове тела који код људи никада нису постојали — попут великих пернатих крила.

У експерименту је учествовало 25 добровољаца који су током једне седмице прошли четири сесије виртуелне реалности у трајању од по 30 минута. Током тих сесија учесници су имали задатак да користе виртуелна крила како би летели кроз различите препреке и прстенове у дигиталном окружењу.

Посебно занимљив детаљ био је начин на који су крила приказана у виртуелном свету. Руке учесника биле су потпуно замењене крилима, тако да током искуства више нису могли да виде своје стварне руке. Уместо њих, на месту где би иначе биле руке налазила су се велика покретна крила која су симулирала стварну аеродинамику и реаговала на покрете тела.

Научници су пре и после експеримента анализирали мозак учесника помоћу функционалне магнетне резонанце. Резултати су показали да је окципитотемпорални кортекс након тренинга много снажније реаговао на слике виртуелних крила него пре почетка експеримента. Још занимљивије, обрасци мождане активности повезани са крилима почели су да личе на обрасце који се активирају када људи посматрају своје руке. Промене су посебно примећене у десној хемисфери мозга, која има важну улогу у обради визуелних информација о деловима тела.

Истраживачи истичу да резултати не значе да је мозак потпуно прихватио крила као прави део тела. Ипак, промене у неуралним обрасцима указују да виртуелна стварност може значајно променити начин на који људи доживљавају сопствену физичку форму.

Претходна истраживања показивала су да мозак јасно разликује алате или протезе од правих делова тела. Чак и када људи користе софистицисане протезе или предмете, мозак их углавном третира као спољне објекте које треба контролисати.

Код виртуелних крила ситуација је била другачија. Научници наводе да је мозак почео да реагује на крила на начин ближи реакцији на природне екстремитете него на обичне алате. Другим речима, ВР искуство није само стварало илузију, већ је делимично мењало унутрашњу репрезентацију тела у мозгу. Током експеримента појачана је и комуникација између окципитотемпоралног кортекса и фронтално-паријеталних регија мозга, које учествују у планирању и координацији покрета. То сугерише да је мозак активно покушавао да интегрише нова „крила“ у систем за управљање телом и кретањем.

Научници сматрају да би оваква истраживања могла имати значајну примену у рехабилитацији и медицини. Разумевање начина на који мозак прихвата нове облике тела могло би помоћи развоју напреднијих протеза, терапија за ампутирце и нових метода физичке рехабилитације.

Стручњаци верују да би виртуелна стварност могла помоћи пацијентима да лакше прихвате вештачке удове или обнове контролу покрета након повреда. Ако мозак може релативно брзо да развије осећај повезаности са виртуелним крилима, постоји могућност да би слични механизми могли бити искоришћени и за повезивање са софистицираним роботским протезама.

Психолог Кунлин Веј са Пекиншког универзитета изјавио је да ће људи у будућности вероватно проводити много више времена у виртуелним окружењима, због чега је важно разумети како таква искуства утичу на мозак и перцепцију реалности.

Истраживање додатно потврђује колико је људски мозак флексибилан и способан за прилагођавање новим искуствима. Оно што је некада деловало као чиста научна фантастика — осећај поседовања крила или других нељудских делова тела — сада постаје предмет озбиљних неуролошких истраживања.

Виртуелна стварност више се не посматра само као технологија за забаву и видео-игре. Све више научника сматра да би управо ВР могао постати алат који ће променити начин на који људи уче, крећу се, рехабилитују се и чак доживљавају сопствени идентитет.
Иако су истраживања још у раној фази, резултати показују да људски мозак можда има много већу способност прилагођавања него што се раније мислило. Граница између биолошког тела и дигиталног искуства постаје све нејаснија, а будућност би могла донети потпуно нове начине интеракције између човека и технологије.