НИСУ ВЕРОВАЛИ СОПСТВЕНИМ ПОДАЦИМА Да ли је НАСА пронашла живот на Марсу још пре 50 година? ВИКИНГ НА ЦРВЕНУ ПЛАНЕТУ СЛЕТЕО ЈОШ 1976.

Данас све већи број истраживача сматра да би чувени експеримент мисије Викинг могао да буде погрешно протумачен. 

Летелице Викинг 1 и Викинг 2 биле су прве аутоматске лабораторије које су слетеле на Марс са задатком да не само истраже површину Црвене планете, већ и одговоре на једно од највећих питања планетарне науке: да ли тамо постоји живот.

Викинг 1 је слетео 20. јула 1976. године у област Кризне равнице, док је Викинг 2 нешто касније стигао до равнице Утопија. Обе летелице носиле су опрему за извођење биолошких експеримената директно на површини Марса. 

Експеримент који је поделио научнике

НАСА је у оквиру мисије користила неколико различитих тестова који су анализирали узорке марсовског земљишта. Научници су додавали хранљиве материје и пратили да ли ће се појавити знаци метаболизма карактеристични за микроорганизме. 

Један од експеримената, познат као Лабелед Релеасе, који је развио микробиолог Гилберт Левин, дао је резултате који су изгледали слично понашању живих микроорганизама након додавања хранљивог материјала. 

Међутим, други инструмент, гасни хроматограф са масеним спектрометром, није пронашао органске материје у узорцима. Управо тај резултат био је пресудан за већину научника. 

Закључак је тада био да реакцију вероватно нису изазвали живи организми, већ непознати хемијски процеси у марсовском земљишту. Левин се никада није сложио са тим објашњењем и до краја живота је тврдио да је Викинг заправо забележио активност микроорганизама.

Деценијама касније појавили су се нови разлози због којих истраживачи поново анализирају резултате мисије Викинг. Модерне марсовске мисије пронашле су органске молекуле на Марсу, чије се постојање 1976. године сматрало мало вероватним. 

Геолози су такође открили формације стена у којима су се одвијале хемијске реакције сличне онима које су на Земљи понекад повезане са активношћу микроорганизама. 

Неки стручњаци сматрају да проблем можда није био у НАСА инструментима, већ у самој методи истраживања. Једна од теорија јесте да експерименти нису користили водоник, гас који одређени земаљски микроорганизми користе као извор енергије. 

Друга могућност је да се потенцијални живот на Марсу не налази на површини, већ неколико центиметара испод ње. Тај слој би био заштићен од јаког ултраљубичастог зрачења и могао би да садржи лед, што би повећало шансе за опстанак микроорганизама. 

Зашто се стари НАСА подаци поново проучавају?

Астробиолози попут Стивена Бенера сматрају да је научна заједница пребрзо прихватила негативан закључак Викинг мисије. Према његовом мишљењу, један неуспешан тест не би требало да поништи резултате других експеримената. 

Проблем је што одсуство пронађених органских једињења не значи нужно да их у марсовском земљишту није било. Могуће је да их тадашњи инструменти једноставно нису могли правилно детектовати. 

Данас архива мисије Викинг добија нову вредност јер ће будуће експедиције моћи директно да упореде нове резултате са мерењима старим скоро пола века. 

Свака нова мисија додаје само део слагалице, због чега чак и стари подаци могу постати кључни за разумевање Марса. 

Ипак, савремени научници имају још један велики изазов. Ако се једног дана пронађе живот на Марсу, мораће да докажу да није реч о микроорганизмима који су случајно пренети са Земље током слања свемирских летелица, већ о правој марсовској биосфери.

(Telegraf.rs)