Како изабрати праву играчку за дете с којом ће се радо играти, али и која ће га подстицати да се развија у сваком погледу: интелектуално, емотивно, социјално и која ће му помоћи да стекне спретност и неке нове вештине? О томе разговарамо са психологом Весном Тривић из Ниша, која је своју професионалну каријеру посветила управо деци, јер је сензорни педагог и практичар терапије игром.
– Игра је најприроднији начин кроз који деца расту, развијају се и уче. Кроз игру и уз играчку дете на спонтан начин упознаје себе, своје могућности, упознаје новине, истражује и иде степеник више у свом развоју. Баш зато су играчке јако важне, али је исто тако важно прилагодити играчку детету, његовом узрасту, способностима и могућностима. Уколико детету понудимо играчку која није за његов узраст осетиће се обесхрабрено, неће моћи да искористи благодети те играчке и онда ће се осетити или инхибирано – па ће је одбацити, или ће бити незаинтересовано.
Какве би требале да буду играчке?
– Пре свега подстицајне: да потврди себе, али и да кроз играчку открије нове могућности: да би овладао неким способностима, функцијама или вештинама. Истакла бих да ми немамо само пет чула него још два: чуло равнотеже (вестебуларно) које се налази у средњем уху и проприоцептилно чуло који се налази у нашим лигаментима. Добре играчке су оне које стимулишу више чула.
Једна од првих играчака коју дајемо детету је звечка. Да ли је то добар избор? Каква би она требало да буде?
– За бебу је то добар избор. Сама реч звечка нам говори да је реч о играчки која подстиче слух, али она носи у себи и тактилну стимулацију (подстицање додира). Зато би родитељи када бирају звечку требало да одаберу и ону која задовољава и овај важан услов. Звечке могу бити пластичне, дрвене или мекане и било би пожељно одабрати ону која поседује те различите текстуре. Но, скренула бих пажњу на још једну битну ствар код звечке – њену боју – добро би било да буде и разнобојна, јер се тако стимулише чуло вида. Ето како једна „обична“ звечка може да задовољи троструки аспект сензорног инпута: аудитивни, тактилни и визуелни. Много тога се добија добро одабраном звечком.
Зашто је то важно?
– Сада се све више срећемо с дисхармонијом чула (сензорних еталона). Уколико само једно од седам чула није у хармонији с осталима – ми имамо дисхармонију, па се дете које има тај проблем осећа као космонаут у свемирском броду – оно лебди, тј. нема осећај да његово тело додирује неки предмет, збуњено је и нема контролу. То је осећај недостатка шеме тела, шеме себе. Овај осећај не мора да буде присутан све време, али је евидентан.
Како се очитује?
– Када дете има тај проблем оно може да хода на прстима, или да се стално креће, или да удара телом о предмете или зидове, да прилази другим људим да их додирује, итд. Зашто то ради – па зато што му је потребно тaкво искуство. Док његова чула (односно његов сензорни систем) не сазре било би потребно да их подстичемо – зато би требало детету омогућити све више чулних искустава. Такву децу можемо назвати хипосензитивним и њима је потребно више стимулуса, док постоје и она деца која су хиперсензитивна па њих није добро превише подстицати... Њима је важно дати подршку као што је загрљај.
Кућица за лутке
Које игре препоручујете да се родитељи играју с децом?
– Зависи од узраста, прво су манипулативне игре где дете премешта или ређа предмете. Потом долази фаза када игра постаје симболичка када се неком предмету додели нека улога (коцкица постане аутић), а следећи ниво би било да дете улази у неке улоге, која је јако важна, јер се кроз ту игру улога дете спрема да прихвати неке улоге у животу. Кроз игру улога дете прорађује и прерађује неке трауматичне ситуације, оно што га блокира, што га оптерећује, а што не уме да вербализује.
Да ли бисте поткрепили неким примером?
– Кућица за лутке је идеална играчка која се користи и за терапеутске сврхе. Један од индикатора понашања у игри је и то како дете бира луткице које станују у кући. Оно ће често изабрати особе које су му много важне, али ће лутку која ће бити представник оног члана породице на кога је љут да изостави, или ће да кажњава ту лутку. Тако стручњаци кроз његову игру тачно могу да открију шта се дешава у дететовој глави, како је оно протумачило догађаје у породици и шта га оптерећује...
Да ли бисте објаснили зашто је додир важан?
– Кожа је наш чулни орган с највећом површином и највише стимулуса даје нашем телу. Зато је важан загрљај (који је тактилна стимулација) – када се осећамо лоше имамо потребу да неког загрлимо или да нас неко загрли – тада добијемо утеху, подршку. Као наш највећи чулни орган кожа може да подстиче друга чула и зато је та стимулација додиром од веома велике важности за развој. Управо избором играчке која је од различитих материјала и текстура ми развијамо додир.
Како изабрати праву играчку за дете?
– Када посматрамо дете врло брзо ћемо закључити шта дете воли, које су његове предности и шта му не прија, односно који су његови (условно речено) недостаци. Када бирамо играчку тражићемо оно што оно воли, али ћемо да гледамо да тако одаберемо да она садржи оно што му недостаје. Не мора увек играчка да буде скупа, ево примера: дете веома воли да се игра аутомобилчићима, а ако је детету потребна стимулација за додир и мирис, онда му направим два аутомобила од сунђера, по два од картона, од филца, плиша или неког другог меканог материјала. Притом ћу их намирисати различитим етеричним уљима: од јагоде, од ваниле и лимуна. Осмислићемо игру која ће га подстицати и развијати његове потенцијале да би оно ишло корак више – конкретно овде ће нам оно показивати који су аутићи пар по облику, по текстури, по мирису... Успут уводимо и појам истог и појам броја.
Колико фина моторика и спретност утиче на развој детета?
– Фина моторика је веома важна јер она подстиче развој говора, развој логичног мишљења и шеме тела, односно свесности себе. Кроз фину моторику и тактилну стимулацију подстичемо развој нових синапси (веза) између леве и десне мождане хемисфере. Различитим избором играчака богатимо сензорна искуства код детета.
Да ли бисте нам објаснили како се развој говора подстиче фином моториком?
– Пре него што проговори дете „говори“ гестовима. Пре свега кажипрстом – ако беба уме да користи кажипрст пре него што проговори, ми онда можемо да кажемо да је она на добром развојном путу. Да би моторички развој подстицао говор можемо да уводимо оне игре које ће форсирати употребу палца и кажпрста: можемо да употребљавамо перле различитих облика, боја, материјала и да дајемо детету да их ниже на различите врсте пертли. То је једно богатство сензорног искуства за дете.
Зашто је и колико је битно да се и родитељи играју с децом?
– У својој пракси пуно пажње поклањам и едукацији родитеља. Основно је да није важан квантитет времена који родитељ проводи с дететом, него квалитет. Шта то конкретно значи: није важно само да је родитељ присутан, а да се при том не бави дететом, него је важно да тате или маме активно учествују и играју се с њим. У педагогији је један од основних принципа демонстрација – тј. показати детету како се игра. Нека деца то спонтано открију, али некима треба показати. Када дете зна да имитира игру родитеља или другог детета онда оно иде корак напред. Играчкама и кроз игру ми детету помажемо да на један богат, свестан и природан начин развија себе. Зато родитељима саветујем да се воде својом интуицијом када бирају играчку, јер они су највише повезани са својим дететом и најбоље осећају шта њему треба.
Марина Јабланов Стојановић
