(ВИДЕО) КАКО ЈЕ СМРШАО ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЗА РУЧАК ЈЕО ЦЕЛО ПРАСЕ И КОКОШКУ Рус који је два пута умро да би изгубио 200 килограма

Када су га једном приликом примили у болницу, вага на пријемном одељењу једноставно је одбијала да покаже број већи од 250 килограма – не зато што је толико мерила, него зато што је то био њен механички максимум. Тесљина стварна телесна маса била је, по сопственој процени, негде између 270 и 300 килограма. Данас овај мушкарац тежи око 90 килограма, тренира, прича о себи пред камерама и учи за фитнес тренера. Између те две бројке стоји једна од најсировијих исповести о храни, алкохолу и телу какву је руски интернет видео у последњих неколико година – укључујући и два клиничка умирања.

Преједање од детињства

Прича почиње у станици Кушчевској, у Краснодарском крају, средином осамдесетих година прошлог века, у времену када је у продавницама Совјетског Савеза владала вечита оскудица. У Тесљиној породици те оскудице, међутим, није било. Отац, Сергеј Јевгењевич, са двадесет пет година постао је најмлађи директор совхоза (државног пољопривредног газдинства) на Кубану, а породични подрум, просторију на три спрата са плафонима високим три метра, млади Александар је описивао као простор који је од пода до плафона био затрпан боцама новоросијске пепси-коле, кутијама кореновског згушћеног млека, саламама, рибом и кобасицама. Дечак је у ту просторију силазио кад год је пожелео, без икаквог надзора – мајка и отац су, каже, превише радили да би приметили колико син једе.

Када му је било осам година, прележао је жутицу, болест познату као Боткинова болест, за коју су лекари препоручили строгу дијету. Уместо да ограничи унос хране, дечак је кренуо супротним путем. Већ са десет година почео је озбиљно да се гоји, иако је паралелно тренирао фудбал, одбојку и тенис – активност која једноставно није могла да надокнади оволики унос калорија. Осим тога, породица му никада није ускраћивала новац: као осмогодишњак је сам, без пратње одраслих, одлазио у локални кафе и плаћао посластице крупним новчаницама, што је једном приликом чак изазвало сумњу продавачице и интервенцију милиције, уверене да дете није могло доћи до толике суме на поштен начин.

До једанаестог разреда основне школе, Тесљина телесна маса достигла је око 120 килограма. Отац је одлучио да проблем реши на војнички начин – уписао га је, са свега тринаест година, у војно авијациско училиште у Краснодару. Тамо, без мобилних телефона и могућности да позове мајку да га „спасе“, дечак је првих месеци прошао кроз низ физичких сукоба са вршњацима, али се паралелно, захваљујући строгом режиму и скромној војничкој исхрани (укључујући и оброк од такозване комбиноване масти са хлебом, без меса, отопио са 125 на свега 82 килограма. Та витка форма, међутим, није потрајала. Након друге године школовања, оженио се и, како сам каже, „опустио се“. Килограми су се враћали брзином која је изненадила чак и њега самог, а уз храну се, овога пута, појавио и алкохол – првенствено пиво, које ће му касније проузроковати хормонски дисбаланс и необично увећање груди.

Тело постаје затвор

Када је телесна маса премашила 250, па и 270 килограма, Тесља описује стање које тешко да ико ван болничких одељења за гојазност може да замисли. Стомак му је, по сопственим речима, висио до колена, а нервни завршеци у том пределу коже били су толико оштећени да уопште није осећао када би му кожа на том пределу дословно смрзавала зими или трула од трења у топлим месецима. Груди, увећане услед хормонског дисбаланса изазваног прекомерним уносом алкохола, тежиле су, према његовој процени, око петнаест килограма свака, а кожа испод њих и под пазухом била је стално црвена, упаљена и прекривена ситним брадавичастим израслинама насталим услед трења – стање које је, каже, нестало само од себе оног тренутка када је престало трење, дакле након мршављења.

Одлазак до тоалета постао је логистички подухват: телесна хигијена била је немогућа без туша, јер рукама физички није могао да досегне сопствено тело. Ходање је, при тежини изнад 300 килограма, практично престало да постоји – растојање од кухиње до кола, тврди, износило је свега двадесетак метара, и то је било сво физичко кретање које је себи дозвољавао. Када је једном сломио ногу скачући у пресушено језеро, хитна помоћ није успела да га извуче без помоћи конопаца, а болнички рендген апарат једноставно није могао да прими тело те величине.

„Тата, не желим таквог оца какав си ти“

Прекретницу је, међутим, изазвало нешто много болније од физичких тегоба. Када је Тесљин син напунио десет година, отворено му је рекао да не жели да буде попут њега и да, када одрасте и добије сопствену децу, о њему неће ни причати. Та реченица, каже Тесља, погодила га је јаче од било које медицинске дијагнозе. Упркос томе, промена се није догодила преко ноћи – односи са сином и супругом наставили су да се погоршавају паралелно са растом телесне масе, све док супруга, 2018. године, није затражила развод, уморна од хркања, љубоморе и, како сама каже, оправданог неповерења које је Тесља гајио према свима око себе – укључујући и према њој самој.

Сам Тесља данас не криви бившу супругу за тај растанак. Признаје да његов тадашњи физички изглед – тело од преко 270 килограма – није било фактор који би иједну жену мотивисао да остане поред њега из љубави, већ искључиво из осећаја дужности.

Таксиста који је јео само једном дневно

Растанак са супругом, парадоксално, постао је катализатор промене. Преселивши се у Краснодар, Тесља је одлучио да испроба метод интервалног гладовања, инспирисан, како каже, књигом јапанског истраживача Јошинорија Осумија, добитника Нобелове награде за открића везана за ћелијску аутофагију. Први оброк дана померио је на после подне, а укупан дневни унос свео је на свега 750 калорија – тањир хељдине каше куване на води и пилеће месо, без уља и соли.

Иако храну и алкохол намерно није уклањао из куће, него их је остављао на видном месту, не скривајући их, свесно се суочавајући са искушењем – Тесља је одлучио да се од куће удаљи на други начин: запослио се као таксиста, купивши нов аутомобил марке Хyундаи Соларис чије је седиште морало бити померено до краја уназад да би уопште могао да седне за волан. Радио је без слободних дана, од шест ујутру до шест увече, спавао је строго од пола десет увече, и намерно је избегавао друштвене мреже и туђе приче о мршављењу, сматрајући да би га то ометало у сопственом, веома специфичном путу. За три месеца изгубио је око педесет килограма – уз озбиљне пропратне симптоме попут сталног осећаја хладноће, чак и у врелини краснодарског пролећа.

Психолог који је побегао од исповести

Један од најбизарнијих детаља целе приче везан је за посету једном популарном краснодарском нутриционисти и психологу коју је пронашао преко друштвених мрежа. Када јој је, седећи наспрам ње, испричао како је знао да повраћа храну, а затим покушава да поједе сопствену несварену повраћку, жена је доживела прави напад мучнине, забацила је главу уназад и онесвестила се, док је њена асистенткиња морала да зове хитну помоћ. Тесља се, признаје, уплашио да је „убио психолога“ и од тог тренутка одлучио је да терапију тражи искључиво у себи самом, без посредника. 

Напомена аутора: овакве реакције стручњака нису неуобичајене када пацијент износи екстремне облике самоповређивања храном – случај подсећа на клинички описане обрасце компулзивног преједања праћеног намерним повраћањем, познате у стручној литератури као део ширег спектра поремећаја исхране.

623 врсте пива

Паралелно са храном, текла је и прича о алкохолу. Тесља се хвали – ако се то уопште може назвати хвалисањем – да је током двадесет пет година пробао 623 различите врсте пива, и да му је, у једном периоду, литар вотке био сасвим уобичајена дневна доза уз обилне оброке меса. Рекордно пиће, каже, догодило се када је у Краснодарски крај стигло хадиженско пиво – попио је цео сандук од десет литара за два сата, без устајања од стола, док су се пријатељи кладили око тога ко ће први попустити и отићи до тоалета. Прекид са алкохолом дошао је после једног пада у купатилу, када се, опијен, оклизнуо, излазећи из каде и ударио главом о под тако јако, да је остао да лежи читав дан пре него што је успео да се придигне. Тетка по мајчиној линији, коју је посетио након тог пада, рекла му је једноставно да прво престане да пије, и да ће му се тек онда „живот средити“. Од тог разговора, уз свакодневне телефонске позиве стрицу који је, како каже, био спреман да га и физички „преваспита“ ако попусти, Тесља алкохол није окусио једанаест година.

Када мршављење почне да личи на умирање

Брзина којом је губио килограме узнемирила је и саме лекаре. Када је смршао педесет килограма за три месеца, упозорили су га да ће, уколико настави тим темпом, ризиковати смрт. Уместо успоравања, Тесља је наставио – у једном периоду издржавао је и по два до три дана без иједног оброка, губећи свест, а једном приликом чак и шеснаест дана без хране, хранећи се искључиво мишљу да му је, како су му околина и чак и рођена породица сугерисали, преостало „још само два дана живота“ због наводне онколошке болести. Анализе су, на крају, показале да онкологије нема – дијагноза је уместо тога гласила тешка дистрофија и крајње исцрпљење организма.

Уклањање вишка коже која је остала након губитка готово две стотине килограма захтевало је низ операција – абдоминопластику (хируршко уклањање вишка коже трбуха), липосукцију која се, изненађујуће, показала непотребном јер поткожног масног ткива практично више није било, као и реконструкцију груди и пупка. Лекари су му, како сам каже, „пресадили“ брадавице на нов положај, док је ожиљке намерно тражио да буду скривени са стране тела, а не спреда, како би избегао изглед типичан за већину пацијената након оваквих захвата.

Две клиничке смрти

Прва клиничка смрт догодила се као компликација након једне од операција уклањања коже – бубрези су престали да раде, а организам је, према медицинској документацији коју Тесља помиње, био без знакова живота два и по минута. Друга се догодила неколико година касније, током тешке инфекције корона вирусом, када је запаљење плућа за само два дана напредовало са четрдесет на осамдесет шест одсто захваћености плућног ткива, а бубрези су поново стали. Овога пута срце му није радило око пет минута. Након опоравка од ковида уследила је деветомесечна рехабилитација током које није могао да пређе ни сто метара пешке, а физичку активност градио је полако, круг по круг око зграде, па затим по стадиону.

Исповест пред камером

Ову, у најмању руку невероватну, аутобиографију Александар Тесља испричао је у опширном разговору за Јутјуб канал, у епизоди насловљеној „Сандук пива за два сата и 2,5 литре вотке. 300 килограма лудила“. Разговор води Василиј Шуров, лекар нарколог и психијатар, уједно и главни лекар московске клинике за лечење зависности „Први корак“. Снимљен у формату интимног терапеутског дијалога, а не класичног новинарског интервјуа, разговор обилује детаљима које би ретко који саговорник поделио пред камерама – од описа сопственог повраћања до интимних детаља о сексуалном животу пре и после мршављења. Управо тај, готово клинички искрен приступ, чини ову исповест изузетно вредним сведочанством о крајњим границама зависности од хране и алкохола, али и о могућности опоравка и онда када медицинска прогноза делује безнадежно.

Страх који не пролази

Данас, са телесном масом од око деведесет килограма – што је, напомиње, намерно нешто изнад теоријског минимума, јер му је на ногама остало нешто вишка коже коју хируршки захват још није уклонио – Тесља описује један трајни, готово физиолошки страх: страх од поновног гојења. Не описује га као обичну емоцију која пролази, већ као нешто што назива „мишићним памћењем“ – осећај утиснут у сваку ћелију тела које се сећа како је изгледало преклињати, сопственим речима, да буде „извучен из масног оклопа“.

Према теми телесног позитивизма (body positivity), Тесља заузима изразито критички став, тврдећи да је тај концепт, у његовом случају, једино одлагао суочавање са реалношћу и да га отворено називање „дебелим“ – а не еуфемистички „буцмастим“ или „пунијим“ – никада није вредило, већ је, напротив, додатно мотивисало да промени сопствени живот.

Однос са сином је, каже, обновљен, иако је поверење требало поново зарадити годинама. Син данас, поносан на оца, не пије алкохол нити пуши, објашњавајући то реченицом да је „отац за њега све то већ попио“. Једино што, по сопственом признању, Тесљи данас недостаје јесте партнерка – жена која би прихватила његову потребу за миром, уредним домом и, пре свега, неометаним сном, који назива једним од стубова сопственог преживљавања.

Прича Александра Тесље остаје једна од најекстремнијих личних исповести о гојазности и зависности забележених на руском интернету – не због сензационализма, већ због ретке искрености којом човек описује сопствено дно, укључујући и тренутке када је, дословно, умирао. Његова порука онима који се боре са сличним проблемом своди се на једну реченицу коју понавља у сваком интервјуу: нико други, сем њега самог, није могао да смрша уместо њега – а исто тако, нико други не може то учинити ни за било кога ко данас чита ову причу.

Др Горан Дејановић