Испаштање и оптужба из доњег ракурса

Управо завршени фестивал савременог позоришта “Дезире” у Суботици поново је спојио писца Ласла Вегела и редитеља Андраша Урбана, који су публици представили своју актуелну сарадњу, “What is Europe?”,

продукцију Меса из Сарајева. Представа поднасловљена као “ратни обред”, иначе по форми готово потпуно музичка - текст се у великој мери говори кроз панк-рок сонгове - Вегелово питање распада Југославије претвара у питање Европе. И у једном и у другом случају нешто заудара, а перспектива је иста. Сажето и симболички, и она се може изразити музичким цитатом: “Мали човек жели преко црте.”

– Сам роман и представа говоре о Европи из доњег ракурса, са периферије – подсећа Вегел да је овде реч о збирки есеја насловљених “Приче из доњих предела”, у којима једну целину чини текст “Шта је Југославија”, са одговором да је то један леш који није сахрањен. – Како видимо, периферија је наузбудљивија ствар у Европи. Ту се сукобљавају све идеје, које су иначе и европске. Нажалост, представа је сваки дан актуелнија. И мени је жао због тога.

У представи се питање “Шта је Југославија?” преформулисало у оно “Шта је Европа?”, јер рат је прошао, а сада је на снази борба за пријем у европску породицу народа, како се романтично може назвати један мукотрпан бирократски пут у политичку заједницу названу Европска унија. Ове теме посебну тежину имају у Сарајеву, граду који је страдао у распаду Југославије, а није баш ни по мери Европе, што је представљено тако што се у представи као костим користе никаби, ношња исламских верница.

– Сарајево је место где се тешко фолирати на тему рата – надовезује се Урбанов одговор на Вегелов и тему представе, која је у Сарајеву добила нову визуру. – У другу руку, постоји мит о рату и мит о жртви. Велики је посао прећи и огулити тај “трејд марк”, “бренд” који се држи око тога. Бити близу целог тог доживљаја, целог лицемерства југоносталгије које пропадне ни у шта, ипак је једна визура из које је повећавана на квадрат та мањинска перспектива, или перспектива доњег ракурса.

“Сарајево, то смо ми”, парфразирао је затим Вегел реченицу Петера Естерхазија, који је, кад је био рат у Сарајеву, рекао: “Сарајево, то сам ја.” За Вегела, Сарајево је суштинска тачка из које се може видети Европа и јако добар топос за представу “What is Europe?”.

Урбан се надовезао и објаснио да, ако назив Вегелове збирке есеја преведемо буквално са мађарског, онда би наслов био “испаштање”, односно подношење казне. Опозит би био “оптужба” и тај пар термина је био, открио је Урбан, битан током рада на представи.

– Неко то схвата више као оптужбу, а неко као испаштање. То нека остане отворено гледаоцима – додао је писац.

Вегел и Урбан су сарађивали и на предстаи “Неопланта” Новосадског позоришта (Ујвидеки синхаз). Слушајући их како се надовезују у разговору за “Дневник”, њихова сарадња делује је још природније. Вегел то назива једном врстом духовне и интелектуалне сродности. Кад види представе које режира Урбан, он препознаје себе и своје мишљење и онда кад то нису његове директне реченице из дела, него извађени и прерађени мотиви. Објашњава то сличним погледима на свет, на уметност театра.

– Ми ретко, али пуно разговарамо: Стално смо у контакту и то је битно у овој сарадњи. Делимо своје мисли, или их надопуњујемо – наставља Урбан. – Са Вегелом је лепо радити, зато што он разуме театар, не гледа на њега као на литературу, него као посебан медиј за посебну уметност са својим садржајима и критеријумима. У предсатви “What is Europe?” они који нису знали ко је Вегел мислили су да је то неки зајебани панкер са 30 година који не зна шта да ради, а ми имамо једног пристојног господина поред себе. Можда се у представи неке његове реченице и делови не чују на тај начин као кад би га читали, али то позориште и не треба да ради. Читамо зато што волимо литературу, мишљење, а позориште гледамо због неких других разлога.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 118.9569
Најновије вести