БУДИ ЛИ ВАМ ОВА СЛИКА НОСТАЛГИЈУ? „Сребрних стрела” се мало ко сећа, а некада су биле главно превозно средство на краћим релацијама
Изгледа као аутобус, а није. Личи на трамвај, кажу миленијалци. Хм, исто па ни налик. Моторац без посебне локомотиве – шинобус – погодан за трансфер путника, али и живине и ситне стоке, давно је јездио на кратким релацијама по северној Војводини. За оне који их памте, ове „сребрне стреле” увек измаме осмех, пробуде сету и помало узбуђења.
Возач и погонски уређај били су смештени у путничком вагону. Слободних места увек је мањкало и, према Марфијевом закону, често би се испразнила баш на станици на којој излазите. Летње вожње посебно су биле живописне: док температура у „усијаној конзерви“ достиже 50 степени, коза кулира поред вас, кокошке хистеришу на све стране, а преко пута вас брката баба нуди преврелим сиром који тог дана није продала на пијаци, сећају се савременици.
На популарној Инстаграм страници 192 освануле су фотографије шинобуса уз питање – да ли их се сећате? Коментари су били пуни емоција. Једни су се сетили својих путовања, други хвалили „удобност” седишта, а неки су поделили неуобичајена искуства.
„Моје искуство: излазимо у журби из шинобуса између два села усред зиме, а шинобус букти у пламену.“
Међутим, већина је била радосна и сетна:
„Да, како се не бих сећала, путовала сам четири године у школу њим.“
„Ишла сам од НС до Каравукова, била лепа времена.“
„Их, каква је то била машина, лепота. Сваког дана у 15.05 сати на релацији Зајечар–Прахово! Када дође викенд, увек се тражило место више.“
Шинобуси су успомене на друго време – пуни смеха, непредвидљивих сусрета и малих радости које данас ретко налазимо. А ви – да ли се сећате своје прве вожње шинобусом?
