НАГРАЂИВАНА АУТОРКА КОСАНА МАРКОВ ПРОМОВИСАЛА НОВ РОМАН „Светло млечног пута” инспирисано стварним догађајима
Косана Марков представила је роман „Светло млечног пута” у Гранској организацији пензионисаних радника у електропривреди – „Електровојводини“ Нови Сад.
Ауторка је 2017. године добила награду „Атанасије Стојковић” за свој први роман под називом „Тајне Сокиног огледала”. Награду додељује Градска библиотека у Руми за најбољи први роман на српском језику.
Према њеним речима, тај први роман је настао на основу прича и анегдота које је слушала током детињства, док је „Светло млечног пута” написала на иницијативу пријатеља који су прочитали награђени роман у ком им је био занимљив тајанствен лик девојке Паве. Тражили су да ауторка открије њену судбину. Трагање за Павином судбином довео је до стварања лика Павине ћерке Марије.
– Прва књига је породична сага и реч је о трагедији и тајни. Мене је то прогањало јер на неки начин ни за мене та прича није завршена. Прво сам је написала за своју породицу јер се тајило много тога. Пава је заправо била девојка мог оца која је отета. Тада су могли да отму девојку коју су хтели, да је одведу и компромитују, а она није могла да се врати кући. Девојка је била јако лепа и била је уграбљена. О томе пишем у првој књизи, а сви су желели да сазнају шта се десило са Павом и тако сам почела да пишем и другу књигу – каже Косана.
У књизи и тешке судбине колегиница
Многе ситуације око ње су утицале на садржај књиге, а највише, ситуације, догађаји и приче радника „Електровојводине”, сада Електродистрибуције Србије, у којој је ауторка радила од 1991. године.
– Жена која је била спремачица и имала породичних проблема, морала је да нађе посао. Причала ми је како је радила у две смене. Другу смену када ради, слуша на вратима да ли ће да заврше састанак. Када заврше, директор је пита: што је још ту?! Она му одговори: па што ми нисте рекли пре него што је почео састанак да могу ићи кући?! А тамо син од пет година, мањи три. Овај што има пет, пази на млађег. Ујутру, када устане, гледа на стакло прозора, а тамо пуно отисака од прстића и од носића њене деце која су је чекала ту ноћ. То је мене све покретало. Да пишем о таквим судбинама. Све сам апсорбовала у себе, тако да је главна јунакиња микс тих судбина – каже Косана.
Осмислила је да књига буде о Павиној ћерки Марији, где би Павина судбина била заокружена. Име Марија није изабрано случајно, јер је реч о дугогодишњој Косаниној пријатељици која је преминула.
– Имала сам здравствених проблема током писања књиге и јако сам журила да је завршим. Моја пријатељица Марија је преминула и нисам успела да се видим са њом и веома ми је жао због тога. Уткала сам њено име у књигу и веома сам журила да је публикујем да ми се нешто не би десило, па да не стигнем да је завршим – прича Косана.
За пензионере: Извуците најбоље из „талога” искуства
– Радила сам у „Електровојводини” од 1991. године. Пензионисана сам 2010. Своје дане у пензији проводим између осталог пишући. Пензионерима бих саветовала да питају себе шта носе у себи, јер живот у њих спакује и добра и лоша искуства. Вероватно да се ту нешто наталожило и да могу из тог талога да извуку нешто што би их покренуло. Велики сам заговорник волонтирања. Могу и тиме да се баве. Моју јунакињу у књизи је покренуо пас који је дошао сам до ње и покренуо неке друге ствари. Али је јако битно да ослушкују себе и да се покрену јер град нуди доста могућности, од шетње, друштвене организације и другог.
Генерација Павине ћерке Марије сада иде у дом и у књизи је описано са чиме се она све суочава на том путу.
– Дом је одредио једну младу девојку која треба Марију да приреми за дом. Оне се састају и ту се ствара једно пријатељство између њих. Марија новој пријатељици преноси своје успомене, размишљања, дилеме. Иако је Марија остала сама, дешавања око ње је покрећу да чини и хуманитарне ствари – каже наша саговорница.
Књига је штампана у тиражу од 100 књига, које ауторка не продаје, већ поклања.
Ауторка романа је живела у Црепаји, радила у Ковачици, Панчеву, а од 1989. је у Новом Саду. Сада живи са породицом у Ветернику. Поред награђеног романа, она је написала и романсирану биографију „Електровојвођански мостови”, публикацију „Кад се само сетим”, „Транскрипт успомена”, дечје бајке „Приче старе лепезе”.
