СРПСКИ „ХАРИ ПОТЕР” ОСВАЈА БИОСКОПЕ! Глумац ПРЕДРАГ БЈЕЉАЦ и редитељ МИЛАН ТОДОРОВИЋ О ФИЛМУ „ХАЈДУК У БЕОГРАДУ”: „Деца нам пропадају због мобилних телефона”, а ево шта кажу о крими-серијама

Реч је о првој екранизацији култног романа Градимира Стојковића који је објављен 1985. године, а која се фокусира на дечака који се из мањег места, заједно са својим родитељима, доселио у Београд и пред којим су постављени нови изазови уклапања у друштво. Према речима редитеља Милана Тодоровића, данашњој дигиталној омладини неће бити тешко да разуме муке главног, али и осталих јунака - основношколаца, који су смештени у осамдесете године, јер је прича универзално постављена тако да може да се одвија и у садашњици. 

– Апсолутно је све исто као што је можда било педесетих и шездесетих година и мислим да деца,  у којој год епохи била смештена, пролазе сличне, ако не и исте проблеме. Дигитална технологија не утиче много на њихове проблеме, већ на то како се неки односи одвијају и решавају. Теме које овај филм обрађује су односи са родитељима, наставницима, другарима, девојком, али и однос према школи, спорту – казао је Тодоровић за наш лист, додајући да је, ипак, целој старијој екипи било занимљиво да се врате у осамдесете. – Било је много лепо, посебно због тога што смо сви замишљали да смо у осамдесетима, а мислим да је и млађима било лепо да буду део те атмосфере. Најтеже је било продуцентима да пронађу локације које могу да илуструју осамдесете. Наћи те битне локације, а да можемо да их искористимо, било је на ивици немогућег. Не постоји ниједан део Београда који изгледа исто. Чак и када помислимо на нека места попут Калемегдана, то ипак не може да прикаже ту епоху.

Редитељ је, иначе, добио ексклузивно право на екранизацију дела Градимира Стојковића, који је до пред смрт био укључен у цео процес овог пројекта. Како нам је Тодоровић рекао, Хајдук, којег је Градимир написао, је међу различитим генерацијама толико популаран у Србији да би могао да га изједначи са феноменом Харија Потера на светском нивоу. Међутим, није желео да га тек тако „преприча” филмским језиком. 

– Ова књига је лектира у школи, али смо ми довољно изменили филм да ко буде гледао само филм, а није читао књигу, може да погреши када буде одговарао ту лектиру. Тако да ово им неће бити замена за лектиру, него само допуна – казао  је редитељ. 

Главне улоге у филму поверене су Тодору Јовановићу, Софии Трифуновић, Андреју Костјукову, Вери Ћетковић, али и Слободи Мићаловић и Драгану Мићановићу. У глумачкој подели је и Предраг Бјељац, којем је додељен лик наставника техничког. 

– Више не постоји ОТО у школама, а сећам се, ми смо имали и домаћинство. Тај професор, без обзира на то што је минијатурна улога, јесте неки спој свих мојих професора. Верујем да је сваки од нас глумаца, који смо играли професоре, имао неке своје чувене професоре из основне и средње школе по којима је креирао лик.  Ово је написано добро, то је битно. А када је написано добро онда то није тешко играти – истакао је Бјељац у разговору за „Дневников” ТВ магазин и додао да му се одмах допала идеја да се снима један овакав филм, али и да сарађује са Миланом Тодоровићем.

Глумац је истакао и да је, док су његове ћерке одрастале, и сам пожелео да прочита роман Градимира Стојковића. 

– Хтео сам и ја да видим шта то читају па да евентуално о томе попричамо да не би биле толико „дигиталне”, већ да се вратимо неким коренима. Мислим да нам деца стравично пропадају због мобилних телефона, Тиктокова и осталих глупости, а да прескачу оно најважније, а то је литература – казао је Предраг Бјељац. – Ја не могу да се похвалим да сам нешто страшно много читао, али јесам, а сада, богами, мислим да су деца веома угрожена због тога што не читају. Данас је све скраћено, препричано. Нисам присталица дигиталних књига. Више од 30 година сам живео у Чешкој, а тамо је потпуно друга култура. Тамо људи и даље читају књиге. Код нас на аутобуској станици људи пуше цигарете, а код њих читају књиге. И чувени „Хари Потер”, у којем сам играо професора Игора Каркарофа, сву славу дугује књигама. Ти филмови су настали као производ књига. Ја данас идем по неким специјалним догађајима у вези са тим филмом широм света и срећем се са фановима „Харија Потера” и видим да су то озбиљни љубитељи књига.

Како је даље истакао, срећан је, ипак, што баш ову књигу деца радо читају па је данас по њој снимљен и један домаћи филм. 

– Ја мислим да овај филм заслужује огроман успех. Када бисмо имали бар два оваква годишње, српска кинематографија би била спашена, али, кренули смо да снимамо и хвала Милану што се заинтересовао за овакве филмове јер је то веома битно – објаснио је глумац. – Ми смо мала земља и заслужујемо да нам кинематографија буде што различитија и шира. Прошле године сам снимао научно-фантастични филм - српски на енглеском језику. То ће да буде револуционарно, а таква је била и „Црна свадба” када се појавила. Сваки дечији филм, поготово, је јако драгоцен. Немамо ми ту традицију. У време Југославије више су се дечији филмови радили у Загребу, него код нас. 

Са њим је сагласан и редитељ Милан Тодоровић који је казао да проблем лежи, можда у томе што је српска кинематографија најчешће окренута социјалним темама и крими-причама.

– Сва срећа па је Филмски центар Србије пре неких седам годна покренуо конкурс за дечији филм и онда се ту указала прилика да се развија овај жанр који мислим да је баш недостајао нашој кинематографији. Таквих филмова је било много некада, сећамо их се сви. Драго ми је што је „Хајдук у Београду” први који је на том конкурсу добио новац за снимање. Мало је потрајало док смо га снимили, али мислим да је вредело. Идеја је била да се заиста та књига, која је узор многим генерацијама, пренесе на филмско платно и да се сачува дух који са собом носи. Желели смо и да је некако прилагодимо да могу и родитељи да га гледају са децом и да ово постане један породични, а не дечији филм – закључио је редитељ. 

Владимир Бијелић