„То ми је најтеже пало“ СУЗАНА ЈОВАНОВИЋ ОТВОРИЛА ДУШУ О ПРОДАЈИ имовине Саше Поповића, ДОТАКЛА се и Лепе Брене

Отворила је душу о туговању, сећањима на Сашу и снази коју црпи из породице, пријатеља и доласка нове генерације у њен живот.

У живот њене породице недавно је ушла унука Марта која је унела велику радост.

- Знате и сами, кад се нови живот и кад вам у породицу долази потпуно нови члан, а поготово унука, то је стварно предивно. Предиван осећај и благодат од Бога - рекла је Сузана са осмехом на лицу, откривајући како се снашла у улози баке:

- Нисам још ускочила онако како треба. Деца су преузела улогу родитеља онако у пуном смислу речи. Они се баве са њом и кажу да им је предивно, да имају тај задатак. Сада потпуно једна новина у њиховом животу, али су се супер снашли.

Како је Сашина жеља била да Александар добије дете, Сузана је открила да ли унуки прича о покојном деди.

- Наравно. Не постоји дан да се не спомене његово име и нас две смо сада у кући саме и понекад кад ја нешто кажем, Александра мени каже: "Јао мама, па то би сад тата тако рекао или тата би то урадио." Тако исто и ја неке ствари препознајем код ње - нека гестикулација, мимика нека све више ме подсећа на Салета.

Сузана је истакла колико је тешко било ћерки Александри након губитка оца:

- Она је рођена као млађи члан у нашој породици. Данијел је старији брат. Увек је била некако заштићена, мажена, пажена од свих нас и од брата и од тате и од маме и од остатка фамилије и рођака и родбине. Тако да смо је увек штитили од тих неких лоших и негативних ствари, али сада нажалост, колико год да штитите своју децу деси се оваква трагедија и просто не можете да је заштитите. Нити смо ми могли да се заштитимо, ни ја ни деца ни нико од нас. Тако да је јако тешко овај поднела то. Шта да вам кажем кад јој је још увек тешко да оде на татин гроб. Баш јој је тешко. Сваки пут се сломи, растужи се и онда то данима траје, али ја мислим да то ни Сале не би волео да она тугује већ да се окрене себи и свом животу и неким својим радостима, циљевима и и плановима - рекла је она, истичући да свакодневно са ћерком прича о оцу:

- Па како да не, то је потпуно нормално. Мислим ја чак причам о њему као да је ту поред мене сваки дан. Тако се и понашам. Као да је отишао негде на пут и да ће ускоро да се врати и да ће живот нормално да се настави тамо где смо стали. Тако је лакше и мени и деци.

Удовица је описала и како је сама пролазила кроз прве месеце туге.

- Никад нећете научити да живите без њега и то сви људи знају. Ко год је неког изгубио, неког драгог члана породице. Никада нисте ни спремни на тако нешто. Нико то није очекивао. Ја прва сам очекивала да ће Сале живети до неких 80 и кусур година. Али ето, нажалост живот вас демантује. То су ствари које нити могу да се предвиде нити могу да се планирају нити је човек спреман да то пре свега и и доживи. Ја сам првих 40 дана нон-стоп била у кући. Нигде нисам хтела да излазим, тек на његову 40-одневницу, на помен сам изашла на гробље са породицом и са пријатељима. До тада сам нон-стоп плакала и онда сам видела да то ничему не води и да је мени све горе и горе здравствено и да се лоше осећам и онда сам престала то да радим, узела живот у своје руке и наставила даље.

Тај повратак из Француске без Саше је био јако тежак, а Сузана је са кнедлом у грлу и очима пуним суза говорила о том моменту.

- Тежак. Још у авиону док смо се враћали деца и ја из Париза, знајући да смо нас двоје отишли заједно, а сад се враћам без њега само са децом. Јако тежак осећај. Јако је тешко то све било и мени у глави процесуирати, прихватити, наставити даље. У једном тренутку сам се чак запитала да ли ћу ја то све моћи сама, шта ћу сад даље да радим, како ћу, одакле да почнем, одакле да кренем, шта ми је чинити, шта ми је приоритет - прво, друго, треће, шта морам да радим. Нешто се деси, Бог вам да неку надљудску снагу и једноставно морате да прихватите јер цео живот се састоји од рађања нових живота и умирања. Тако да једноставно то сам морала да прихватим. Кад сам ушла у кућу вучем његов кофер, а њега нема, Јако ми било тешко и одлазак први, прво ту ноћ у собу без њега. Све је то јако тешко.

Сузана је нагласила да и даље осећа присуство Саше у кући и да његове ствари остају на месту како их је он оставио.

- Осећа се још увек његова енергија, ја сам то причала пријатељима да ме неко не схвати погрешно. Некад као да чујем да ме позове да каже: "Суле, хајде идемо овде идемо да завршимо ово или оно." Мислим ми смо толико тога имали заједничко. Нас двоје и толико смо ствари радили, све заједно. Нисмо се одвајали. Само он кад оде на "Звезде Гранда" и до канцеларије да нешто обави.

- Јесте. Све како је Сале оставио све стоји и даље. Малтене до скоро сам кофер држала нераспакован. Само је био отворен у ствари, а све су ствари биле унутра. И онда сам скоро негде пред годишњицу или нешто мало после пола године распаковала и вратила све на своје место, али онако како је Сале оставио у гардероберу свом, то тако све стоји.

Сузана и Саша су увек важили за складан пар, никад није било да се Саша појави без Сузане, нити Сузана без Саше, а данас је открила колико јој је тешко бити само Сузана.

- Све је тешко. Кад нађете своју другу половину у животу и будете са том половином скоро 30 година и сад вам неко то одједном узме и ви опет немате ту половину, али много је лакше пре него што нађете половину своје душе и и ту особу која вам фали у животу, него сада кад је нађете и будете скоро 30 година са њом па је изгубите. То је много теже, јер сте навикли буквално на све да да делите живот - све на пола и друго, нисмо ми били обичан пар. Ми смо људи који смо из исте професије тако да нас везују многе заједничке ствари и током наше каријере и моје и његове увек смо имали о чему да причамо. Увек смо имали неку тему за разговор. Чак и и ћутање са њим у соби је било предивно кад знате да је ваше вољено биће поред вас. А онда одједном опет све то нестане и буквално крећете живот испочетка - каже Сузана која је живела бајку.

- Мени је цео живот са њим био леп. Мислим то су ствари које не могу да заборавим. Ја знам да кажем и тати: Ја сам више провела са Салетом времена него са вама, са мојим родитељима." Мислим постоје многи тренуци где смо нас двоје делили заједно. Рецимо, он је са мном гледао турске серије, ја сам са њим гледала тенис, фудбал, што никад у животу до тада нисам радила. Барем не у толикој мери. Све то недостаје. Све буквално као дете кад учи да хода, седи, ја почињем све испочетка.

Сузана се труди да сузе више нико не види.

- Само се кријем од Александре и бежим да не види колико плачем јер ме одмах критикује и жао јој је да наставим живот у том правцу, у правцу туге и патње за супругом својим, а њеним татом. Тако да ме стално контролише и гледа шта радим, да ли сам плакала, и ако се заплачем каже ми: "Што си плакала опет, је л' смо се договориле да не плачеш? "Кад ме стигну обавезе током целог дана, немате ни времена да размишљате о тим стварима. Али некако увече кад све то прође, кад завршите све обавезе и уђете у просторију и све вас подсети на њега, опет почиње та туга да навире, али у последње време покушавам да се контролишем.

Певачица често сања покојног супруга.

- Безброј пута. Нон-стоп га сањам. Прође неко извесно време и сањам га, али га увек сањам срећног. Ја га сањам као да је жив, као да је са мном, да је поред мене, да смо заједно и да све је потпуно нормално, да се ништа није ту променило. Тек кад се пробудим, свесна сам тренутка да је то био само сан. Али снови су ми толико живописни и толико су реални да толико делују стварно да се некад пробудим и погледам у правцу друге половине кревета где је он спавао и мислим да је ту. Толико је то стварно и осећај је прејак.

- Ни у једном тренутку ми се није обратио у сну. Све до сада колико сам га пута сањала увек је срећан, раздраган, онакав каквог га и ви исто памтите, као да већ некоме горе задаје задатке - Ти ћеш ово да урадиш, ти иди овде, шта си то урадио? Склони то одавде.Тако раздраган, пун енергије. Исти онај Сале какав је и био.

Сузана никада неће заборавити то што је њеног сина из првог брака прихватио као свог.

- Оно што људи кажу јесте да родитељ не мора увек да буде биолошки, него онај који је одгајао дете, који је био ту за њега, пружио му љубав. И то је да кажем величина коју је Саша имао и доказ љубави и према вашем сину Данијелу. Он је доста времена проводио са њим јер су и радили заједно. Данијел је завршио за инжењера звука и ради у "Гранд" телевизији као тонац. Проводили су пуно времена заједно, а поготово кад иду на аудиције за "Звезде Гранда" по Србији, Босни и по Македонији, пуно времена су проводили заједно. Данијелу је он био и отац и пријатељ и друг , све што може једна особа да да буде у једној особи заправо. Тако да је он и то неко васпитање добио од њега и културу и начин како се понаша данас. Све смо му усадили да буде заиста прави човек. Ево сад је и тата свом детету. Он је мало затворен тип. Не показује толико емоције јавно, али мислим да толико тога пакује у себи и да је то много горе него Александра и ја која се исплачемо и отворено покажемо кад је нешто тужно и тешко. Просто не могу то да сакријем, ни она ни ја. А Данијел је другачији. Он то све некако држи у себи и тугује на неки свој начин.

Психолози кажу да када људи проживе велику трауму или је потискују заборављају детаље, а у другом случају сећају се баш сваког детаља и ту трауму проживљавају изнова.

- Ја сам нешто између, нисам по тим списима њиховима и књигама траума. Она прва, најгора је прошла. Значи тренутак кад је он преминуо, кад се упокојио. Остале трауме, после је да саставите свој живот и те делиће у које сте расути и разбијени. Мислим да сам то успела и да сачувам и децу и себе и породицу и тај неки наш дом, који је нажалост остао без мушке фигуре и без главе породице. Сад је све пало на мене. Сад сам ја и мама и тата, све што треба у животу и Данијелу и Александри и Тијани и сад малој Марти, унукици и свима. Тако да је једино то што је мало тешко. Мислим да имам превише одједном обавеза и превише одговорности и не само за свој, него и за њихов живот и за њихову будућност. Али, што се тиче те празнине коју носим то се никад неће попунити. То ће остати тако заувек. Његово место ће остати празно. Може да се попуни рођењем унуке, сутра Боже здравље кад се Александра буде удала па добила своје дете и тако тим стварима, али мислим да оно где је он био и оно што је било његово то остаје заувек празно. Ја се трудим да ме више не погађају толико ствари које сам већ преживела јер мислим да је мало и нељудски и није ни хумано више да преживљавам све то поново истим интензитетом. Сада све то преживљавам, али много лакше да тако кажем.

Ипак, моменат када је Саша преминуо у болници у Француској никада неће заборавити.

- Памтим све, само не желим да причам о томе. То је као да вам неко већ отвара по стоти пут ране које већ имате и да их нон- стоп реже и отвара. Оне су тек зарасле мало. Крастица се ухватила и онда се трудим да то што сам прошла и што је остало иза нас, да остане тамо, а да га памтим само по лепим стварима, по ономе што је он урадио, не само за мене и за децу, него за све нас, за читаво друштво. Да негујемо ту успомену на њега и да се трудимо јер и он је такав био ведрог духа, позитиван, срећан, насмејан и он не би волео да ја више плачем.

Многи певачи су испричали неке ствари које нисмо знали како им је помагао и на који начин. Многи су били уз Сузану, неки и не али то је није изненадило нити учинило тужном.

- Нисам се разочарала. Ништа више ме не може разочарати. Моје највеће да кажем разочарање и губитак је што сам њега изгубила. Све после њега је смешно и безначајно. Кад не очекујете ништа од људи онда се нећете ни разочарати. Е тако сам ја негде поставила и себе у читавој овој причи око Салета и око губитка и те све људе. Тако да ништа више нити очекујем, нити ми дугују, нити ја њима дугујем. Ја њима свима желим све најлепше у животу. Свако нек настави свој живот и то је то. Доста ми се људи нашло, звезде Гранда и пријатељи који су остали уз мене и сваки дан смо скоро на вези и чујемо се. Питају ме да ли ми нешто треба, да ли треба нешто деци.

Саша је имао возни парк, међутим писало се и нагађало да је Сузана продала те аутомобиле.

- То је моја приватна ствар и мислим да то не би требало да износим у јавност. Нешто смо задржали, нешто смо продали. Сале је волео живот, волео је музику, волео је песму, људе. Био је стварно једна дивна, предивна душа. Вероватно је Бог пожелео да има тако једну душу поред себе па је и њега позвао. Не постоји ствар ако мислите да је нешто остао жељан. Ја мислим да је он све током свог живота, што је мени драго, све што је хтео - себи је могао да приушти, да испуни, тако га и сањам. Отишао је срећан.

Сузана је једном приликом рекла да се протеклих годину дана није чула са Лепом Бреном, коју нисмо видели на годишњици смрти Саше Поповића. Све занима да ли су се у међувремену чуле, али удовица није била расположена да о томе прича.

- Нећемо о томе - ставила је тачку на ово питање кратким одговором.

Ипак, питали смо је и да ли је тачно да она и Брена нису разговарале и пре Сашине смрти.

- Нећемо о томе, одговор је био исти.

Сашине речи још увек памти, заправо, никада их није ни забровила.

- Више пута сам наилазила на неке ситуације где ми је било тешко да неке ствари решим, а он је увек знао да каже. "Ма Суле ништа се не секирај, све ћемо ми то да решимо". И стварно је све решавао веома успешно и позитивно. Тако да то негде осећам ту неку његову снагу у половини свог тела и половини своје душе и срца. Знам да је поред мене и поред нас и да ће нас штитити и да ће помоћи у свакој тешкој ситуацији или у неком проблему и знам да ћемо све изгурати - каже Сузана која је открила да ли ће се вратити музици.

- За сада не размишљам о томе, али наравно да бих волела ако се нека песма појави која ће се мени допасти и која ће бити лепа и квалитетна и добра. Наравно. Зашто да не? Мислим да имам још много тога музици да оставим. Те неке песме моје су сада већи хитови него у оно време кад су изашли. Тако да, зашто да не.

Сузана истиче да старе песме и даље имају вредност код публике и да би волела да буду сачуване у оригиналном аранжману.

- Чак ми се свиђају ти стари аранжмани. Ја бих чак више волела да ми неко уради песму сада у том неком старом аранжману. Мислим да је довољно већ речено и показало се и на терену и на тржишту да те песме од пре 30-40 година трају и дан данас. Значи да су заиста и добре, квалитетне и лепе. Па нека остане тако.

(Телеграф.рс/Блиц)