СМРТ НИЈЕ КАО У ФИЛМОВИМА Ово су речи које људи најчешће изговарају на самрти ПРЕД КРАЈ ЖИВОТА НАЈВИШЕ ЖАЛЕ ЗБОГ ЈЕДНЕ СТВАРИ
Медицинска сестра Џули МекФаден, која годинама ради у палијативној нези, поделила је своја искуства из соба у којима се живот полако гаси.
Како каже, оно што људи изговарају у последњим тренуцима ретко има икакве везе са драмом коју често виђамо у филмовима, већ напротив, све је много тише, једноставније и људскије.
У разговору за "Daily Mail", објашњава да се крај живота у стварности одвија без великих говора и спектакуларних опроштаја. Уместо тога, пацијенти често делују смирено, као да се мире са оним што долази.
Тихе речи које најчешће остају последње
Према њеним речима, многи у тим тренуцима дозивају чланове породице, најчешће родитеље који више нису живи, или једноставно изговарају имена људи који су им били најважнији у животу. Те речи су кратке, понекад једва чујне, али пуне емоција.
Међу најчешћим последњим порукама, наводи, издвајају се једноставне фразе попут „волим те“, „хвала“, „опрости“ или „довиђења“. Некада су упућене партнерима, деци или медицинском особљу које им је било уз њих до краја.
Џули истиче да смрт у стварности нема филмску драматику. Уместо великих исповести, присутна је тишина, а често и осећај захвалности или помирења.
Живот се, како каже, највише узима здраво за готово
Кроз свој рад, Џули је схватила колико људи тек на крају живота постану свесни онога што су имали. Здравље, покрет, дисање без бола – све то, каже, у свакодневици делује као нешто подразумевано, док се заправо ради о највећем дару који често не примећујемо.
Њене приче је касније пренела и на друштвене мреже, где има милионе пратилаца. Тамо говори о смрти, али и о животу – и о томе колико се перспектива мења када свакодневно гледате крај.
Ипак, додаје да не умиру сви на исти начин. Неки људи желе да разговарају до последњег тренутка, док други бирају тишину и негирање, као вид личне заштите. Сваки одлазак, каже, јединствен је и дубоко личан.