Човек који се није по ветру владао: У Музеју Војводине отворена изложба „Застава слободе - Светозар Милетић (1826-1901)”
„Вредно је видети таку заставу која се неће по ветру владати, већ ће се својим правцем вити, ма ветар с истока, ма са запада или са које друге стране дувао”, поздравио је Јован Јовановић Змај појаву политичког листа „Застава” чији је власник, издавач и уредник од изласка првог броја 21. фебруара 1866. па све до 1884. био Светозар Милетић.
„Застава”, покренута у Пешти, а већ наредне године пренета у Нови Сад, постала је централно средство Милетићевог јавног и политичког деловања. Око листа су се окупљали познати књижевници и јавни радници тог времена – Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Михаило Полит-Десанчић, Гига Гершић, Владимир Јовановић, Илија Вучетић и Јован Суботић, а „Застава” је одиграла и важну улогу у окупљању Српске народне слободоумне странке, формално основане 1869. године у Бечкереку.
О тој, али и многим другим страницама живота Светозара Милетића – адвоката, новинара, градоначелника Новог Сада и лидера Српске народне слободоумне странке, неспорно најважније политике фигуре пречанских Срба у хабсбуршкој монархији – говори јуче у Музеју Војводине отворена изложба „Застава слободе – Светозар Милетић (1826–1901), 200 година од рођења”, ауторке Сузане Миловановић. Ова надахнуто осмишљена поставка прати Милетићев пут од детињства у Мошорину и школовања у Новом Саду, Пожуну и Бечу, до деловања у политичком, националном и културном животу свога времена.
Рођен 22. фебруара 1826. године у занатлијској породици, Милетић је већ као гимназијалац привукао пажњу својом даровитошћу. Школовање га је одвело из Новог Сада у Пожун, Пешту и Беч, а после студија права и доктората настанио се у Новом Саду и почео да се бави адвокатуром. Политика га је, међутим, привукла још као веома младог човека. У револуционарним догађајима 1848. учествовао је у Српском покрету, а тада је настала и његова песма „Већ се српска застава вије свуда јавно”, која је певана готово као химна тадашње Војводине. Мотив заставе тако је пратио Милетића много пре него што ће то име дати свом политичком новинарско-уредничком чеду.
Нови период његовог политичког деловања почео је после пада Баховог апсолутизма. У чланку „На Туцин дан, 1860”, написаном поводом укидања Војводства Србије и Тамишког Баната и његовог припајања Угарској, Милетић је изложио правац којим је, по његовом мишљењу, требало да крене политика Срба у Угарској. На Благовештенском сабору 1861. своја начела сажео је у реченицу: „Ми смо и Срби и грађани”, повезујући питање националних права са уставним и грађанским слободама.
Његово деловање није остало ограничено само на политику. Као председник Српске читаонице учествовао је 1861. у оснивању Српског народног позоришта, док је у Матици српској био активан у годинама њеног пресељења из Пеште у Нови Сад. На Милетићев предлог 1865. у Матици је проглашена потпуна слобода правописа, па су текстови могли бити штампани правописом за који се сами аутори определе.
Ђурђев: Наша је обавеза да памтимо
„Постоје људи чији живот не припада само времену у којем су живели. Постоје личности које надживе своју епоху зато што су њихова дела и остварења већа и дужа од памћења од једног људског века. Светозар Милетић је свакако био један од њих”, поручио је, отварајући изложбу , историчар Петар Ђурђев, саветник новосадског градоначелника. „Два века после Милетићевог рођења наша је обавеза да памтимо његов живот и дело. Не само да бисмо се сетили човека рођеног пре двеста година, већ да бисмо разумели време које га је створило, борбе које је водио и траг који је оставио. Зато, одајући почаст Светозару Милетићу, одајемо почаст генерацијама Новосађана које су пре нас градиле ово место културе, учености и националног поноса”...
Милетић је два пута биран за градоначелника Новог Сада. Током његових мандата српски језик уведен је у службену употребу градске управе, а залагао се и за оснивање Правне академије у Новом Саду. Но, његово снажно политичко деловање доводило га је у сукоб са властима, па тако и посебно место у изложби имају његова робијања у Вацу и подршка коју је у тим годинама добијао међу Србима у Угарској.
По изласку из затвора 1879. године Милетић се поново укључио у јавни живот и наставио рад у „Застави”, али се почетком осамдесетих постепено повукао из политике. Последње године живота провео је у кругу породице. Умро је 4. фебруара 1901. у Вршцу, сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду, а на вечни починак испратиле су га хиљаде људи.
Изложба Музеја Војводине, кроз документа, фотографије, литографије, портрете и предмете из породичне заоставштине, показује и како је током деценија грађено сећање на Милетића – од „Милетићеве златице” из 1870. и прославе његовог 70. рођендана до модела за споменик, чији је аутор чувени српски вајар Ђорђе Јовановић, и самог споменика, рад Ивана Мештровића, откривеног 1939. године на новосадском главном тргу. Два века од рођења, његова биографија истовремено остаје и сведочанство о великим темама једне епохе – националним правима, грађанским слободама, слободи штампе, политичком организовању и времену у којем је Нови Сад израстао у важно средиште српског јавног и културног живота у Хабзбуршкој монархији.