А када се све то склопи на једној страници нашег листа, све некако добије нови смисао и буди нову наду.
Ове недеље први пут нисмо завршили усред изгубљених атара. Нисмо морали да заустављамо случајне пролазнике како би нам дали смернице. Нисмо ни обишли неколико села.
Али јесмо били окружени њивама ишараним сунцокретом, кукурузом, балираном сламом и, да не заборавимо, шненоклама на небу.
Јер, то је Банат какав сви „волемо".
Тако смо пре неки дан посетили Банатску Тополу, село у општини Кикинда.
И, ма колико се наслушали негативних критика на рачун тог дела Војводине, можемо вам рећи да се то село и те како добро држи...
Тако то обично иде, да вам кажем. Ми имамо и основну школу и Пошту, а док у селу имате та два, значи да нам је још добро, уверава нас пензионер Раде Анушић којем смо се придружили на клупи испред католичке цркве.
Иако је испрва хтео да нас усмери на „званична лица", одустао је када смо му објаснили да смо ми овде баш због њега „незваничног".
Шта вас интересује? Шта да вам и кажем... Село је некад било другачије, било је много људи. Нема више посла, тешко се живи. Људи све улажу у пољопривреду, па чекају да падне киша, а кише нема, па им сав труд и рад пропадну. Па опет све треба наново...
Диванећи у сред центра села, разговор су нам свако мало прекидали радознали пролазници.
„Добар дан", „А шта ви овде радите", „Шта то сликате"... Па бука камиона, трактора, комбајна... Сва она галама која чини свакодневницу мештана који живе окружени привредним предузећима.
А како се наш саговорник присећа, некада је с обе стране улице чекало више од стотину људи по које су долазила три аутобуса и возила их на посао на те оближње економије.
Сада, од непуних 700 становника, нема ни њих 50 који су и даље тамо запослени.
Приватизација је све уништила, људи су остали без посла и постали социјални случајеви.
Ја сам у пензији око осам година и мени је добро. Али људи тешко живе, јер треба зарадити тај динар, а тешко је доћи до њега, вели деда Раде. - Кад сам ја био млад ту је, уместо продавнице, била кафана. Знате како је то било?! Али тада сам имао пара!
Сада у селу имају један кафић који нико не воли, али у којем се окупљају сви од седам до 77. А то не иде, каже млади председник Добровољног ватрогасног друштва Нандор Секереш.
Шта ја знам, у селу је баш катастрофа... Од нас деветоро из моје генерације, мислим да сам само ја остао, а остало се удало, оженило и отишло, прича нам Нандор.
Иако је од пре неколико месеци почео да ради у Прихватној станици за мигранте код Кикинде, а и добровољни је ватрогасац, ипак планира да „пали" у Аустрију или Словенију.
Тамо бих монтирао кровне конструкције. Видите, и то ми је боље наспрам онога што овде радим, каже Нандор.
Међутим, док је у Банатској Тополи и има слободног времена, најчешће га проводи за рачунаром.
То ти је што ти је, вели Нандор.
Мада, како су нам се похвалили он и његов старији колега Андраш Букоса, пре неколико дана су се забављали уз рибљи котлић. Правећи нам зазубице, схватили смо да можда јесмо омашили прави дан за нашу посету, али да нисмо омашили праве људе за причу.
Ипак, биће прилике да нам се искупе на предстојећем Тополском котлићу, такмичењу у кувању рибље чорбе, који ће се одржати 12. августа.
Пре неколико недеља смо имали и Насуво фест који организује Актив жена. Па да се похвалимо, од 15. екипа које су се такмичиле у прављењу насува, ми смо били 16, шали се чика Андраш и наставља у том маниру. - Нисам ожењен. Још увек. Тамо ћу, кад будем имао око 80 година...
Без обзира колико је који саговорник имао година, сви се најрадије присећају своје младости.
Некада су Банатску Тополу развесељавале кафане и дискотеке, а сад су само остале приче шта се у њима и збивало.
Кажем вам, раније сам чекао петак да изађем и попијем са друштвом, а сад чекам да купим новине, попијем кафу са својом женом и око поднева да прилегнем, каже деда Раде.
А кад смо још увек код кафанског живота, ватрогасац Букоса се присећа да ниси ни могао послеподне да уђеш у кафану, јер је била дупке пуна радницима који су се вратили с посла; па чекају да неко оде кући на вечеру, не би ли било места за друге.
У то време, '70-их и '80-их година, постојала је и тенденција да се Банатска Топола прошири.
Био је одређени запуштени део уз село који је регистрован као грађевинска зона, али од тога ништа није било.
Раније је овде живело и до хиљаду људи. Ни на крај памети ми није било, ма никоме није могло да падне на памет да можемо довде стићи и да ће нам бити све горе, прича Андраш Букоса. - Још сад неки кажу да онда није ваљало. Кад је уведен вишепартијски систем, ја сам постао технолошки вишак. Сад људи све сами себи и поправљају, скупо им је да плаћају мајсторе.
Знате, долазили су пешке и носили крст, лечили се... Људи су долазили на штакама а одлазили без, тврди ватрогасац Андраш, у шта се нисмо много уверили, будући да су се неки од нас вратили кући на/са обе штаке, баш онако како смо и дошли.
Све у свему, ма колико да им је тешко и нису задовољни, мештани тог полумађарског-полусрпског села живе у слози и лепим успоменама, трудећи се да им, и оно мало што имају, не пропадне. Јер оно што су до сад доживели и проживели не би ни за шта мењали, а оно што их чека...
Па, можда само Девица Марија зна!
Леа Радловачки
