Оне су се углавном шепуриле на отвореном простору на улицама, међутим, сада је такав начин држања скоро забрањен локалним одлукама о држању домаћих животиња.
- Гускама које држим морао сам обезбедити простор у дворишту где их држим и храним, али покушавам заједно са истомишљеницима поново да гуске вратимо у наша дворишта и на сокаке, а такође и пашњаке око села. Међутим, није баш тако једноставно велико јато гусака истерати на пашњак, треба га чувати, увече их затворити, јер се одмах ту наваде лисице и друге штеточине. Могућности за развој гушчарства постоје, само их треба на прави начин искористити. Мислим да можемо доста тога да урадимо, али неопходно је више обратити пажњу и искористити природне услове које имамо, да се села развијају чак и преко гушчарства – сматра Репергер.
Није лако гуске пребројавати, иако их Репергер држи у кућним условима, где има нешто више од пола јутра окућнице, али замисао је да их кад-тад измести на сеоски пашњак, да повећава јато и гушчарством се бави на велико.
- Држање гусака је исплативо због перја, било би рачунице и од гушчије џигерице, само би требало организовати пласман јер је овај деликатес баш интересантан за гурмане. Гушчије перје, ипак, за сада даје највећи приход, јер се од његове продаје може преживљавати. Гуске се држе две или три године, а најпродуктивније су до четврте године. Дуже се у домаћој радиности обично не држе, јер касније већ није могуће продати месо, изузев ако се не желе од гушчијег меса правити кобасице и неке трајније прерађевине - указује Репергер.
Перје откупљује откупљивач Чаба Гуљаш из Сенте, који плаћа 12 до 13 евра за килограм, што јер солидна цена од које, према речима Репергера, опстају гуске и његово домаћинство. Черупање гусака због перја траје од пролећа до јесени, четири до пет пута у сезони, а потом се гуске кољу због меса или даље задржавају још годину или две. Нису занемарљива ни јаја која носе и гушчићи који се легу рано с пролећа, а први пут се черупају у јуну или јулу. Нешто гушчића излеже се у домаћинству, а један део Репергер набавља, или мења са другим гучшарима да се освежи јато.
- Од једног черупања гуске буде сто грама, или нешто више перја, тако да у сезони од четири черупања буде нешто више од 400 грама до пола килограма, тако да је по гуски приход од перја пет до шест евра – сазнајемо од Репергера.
За исхрану гусака код куће, објашњава Репергер, најбоља је зрнаста храна, у првом реду кукуруз, али потребна им је и трава.
- Због тога имам три или четири косилице, да им могу обезбедити довољно зелениша. Тамо где гуске стално бораве косилица није потребна јер све попасу. Због тога се гуске држе и у воћњаку па је тамо косилица сувишна, али пошто све грицкају треба имати на уму да могу оштетити младе воћке – вели Репергер.
И док је откуп перја организован, мањка откуп гусака због клања за месо и деликатесну џигерицу. Килограм гушчије џигерице код нас стаје 5.000 до 6.000 динара, а у Европи у малопродаји је и пет-шест пута скупља! Гушчије месо се тражи само спорадично за неке манифестације, а такође и за празничне трпезе у новембру и децембру.
- Код Мађара гуске се на трпези нађу за Мартон дан 11. новембра, јер тада по обичају треба да на трпези буде гуска: сматра се да доноси срећу у породици – објашњава Репергер. - Спрема се највише још за божићну и новогодишњу трпезу. Гушчија џигерица је посебан специјалитет, због којег гуске треба посебно хранити да би била што квалитетнија, али тиме се не бавим. Килограм гусака живе ваге је 200 до 250 динара, а достижу тежину пет до седам килограма. Проблем је што се гуске више не смеју кљукати као некад, јер је то законом забрањено, па је о томе излишно причати, чак није било могуће ни ревијално приказивати, када смо недавно организовали манифестацију “Дан гусака”.
Кљукањем се најчешће повећава тежина гушчије џигерице, а зависно од врсте гусака џигерица може тежити од пола килограма па до једног килограма. Поред џигерице, тражена је и гушчија маст, која је од давнина позната као лек, а и данас има исту ту примену.
Текст и фото: Милорад Митровић
