У тим својим стремљењима пролазим кроз разне фазе – некад ми иде боље, некад лошије, а некад не иде никако. Дођу неки периоди када се наизглед само саплићем и падам, устајем, па се поново саплићем, понекад се извучем, а понекад болно треснем на земљу. Те периоде називам интензивним курсевима живота, јер тада заправо највише учим. А онда дође летњи распуст. То је време када све тече глатко, све је једноставно, успешно и пријатно. И по природи ствари, у том се периоду ништа не учи. Само се ужива.
У периодима учења, пресудни моменти су они који долазе непосредно након пада. Тренутак када покушавам да се придигнем, па погледам иза и око себе, да видим шта је то довело до пада. Конкретно, то су оне ситуације када сам у конфликту са људима са којима сарађујем или се дружим, или када направим грешке у припреми или на снимању емисије, или када ме нешто заболи. Кад се тај „пад“ догоди, најважније је да се потрудим да сагледам шта је до нежељене ситуације довело и да дам све од себе да устанем и наставим даље.
Е, тада стварно највише научим. Претходно је било неопходно да укапирам да ако се у таквим ситуацијама нервирам и бесним око тога зашто се баш мени „то“ догодило, само губим драгоцено време и упадам у зачарани круг нервозе која ствара услове за још већу нервозу. Прво што урадим када крећем у „санацију штете“ јесте да дубоко удахнем и своје мисли усмерим ка себи. Тачније, будем свесна свог удаха и издаха. То урадим неколико пута. За то време, све се лагано умири, бол (било физичка, или психичка) се смањи, а у глави ми се разбистри.
Мисли постају јасније, решења за ситуацију искачу на мом унутрашњем екрану и ја јасно „видим“ шта је до ситуације довело и шта ми је чинити да преокренем ток догађаја у жељеном смеру. Уколико се деси да ипак не схватам поенту свог „пада“, то само значи да још увек немам на располагању све коцкице, те да ћу комплетну слику бити у стању да сложим тек након што још понешто научим, схватим и применим у свом животу. Стрпљење је једна од тежих лекција коју ретко ко савлада до краја, али ја сам за сада научила да препознам барем која је лекција у питању. А и најзад сам схватила зашто ми је покојна мајка - Јула говорила „стрпљен, спасен“.
Обично након устајања долази „летњи распуст“. То је време уживања, па и ленствовања, али са обавезном лектиром која мора да се чита, ако ни због чега другог, да би се развијала елоквенција. А и број поштапалица које нам наружују говор, обрнуто је сразмеран броју прочитаних књига. Уосталом, на тај начин се чувам да ми мозак не закржља док уживам, и да за будуће лекције останем у форми, па да након нових падова све брже скачем на ноге лагане.
Нина Мартиновић Армбрустер
WWW.ninamartinovic.com
