- Само ручак не кувам, све друго радим - каже за себе шеретски. - Оправљам аутомобиле, углавном старе. Возио сам десетак „спачека“; „дијана“; „амија“, али прво „тристаћа“. Посвађам сам са кумом, нешто сам му yабе радио три месеца, а он мени наплати кад ми га је поправио. Е, неће више ни један мајстор да ми наплати! И тако кренуло, али и са свим другим пословима за које је требало неког звати, молити, платити...
Од куповине алата, проучавања мотора, скидања и враћања делова, самоуки механичар данас свима поправља старије типове возила. Од њих сви дижу руке, осим Ђуре, тамбураша у месном оркестру, ловца, шнајдера... Двоспратну кућу је деведесетих година сам подигао. Док је супруга била у болници и на рехабилитацији чак три године. Зидао је и ишао код ње у посету сваког дана.
- Кад смо кренули да правимо кућу, купим „амија“ и с њим сам донео јако пуно материјала.
Ђура му је извадио задња седишта и прерадио га у „ван“ без крова. Постао је теретно возило због кога је потом на десетине сличних прошло његову радионицу. За рибаре, ловце, кућне потребе... Ђура их је вратио у живот.
У основној школи свестрани Ђура био је „вуковац”. Уписао је гимназију и почео да учи гитару. Окупља се тад екипа и настаје бенд „Ђукси“. Жарили су и палили на игранкама, већином у сали Радничког дома у Ковину, а онда су се разишли по факултетима. Ђура је уписао Политехнички, но, није га завршио. Дошла је војска, после војске и први посао на Царини у Београду.
„Цариници виде да ја пушим, па дођу:
- Имаш упаљач, мени се покварио?
- Дај да ти поправим!- кажем им и поправим, један, па други и тако кренем да их поправљам. Шеф је био неки лош тип и једном мене зове директор, да види шта ја то радим? Шеф је имао неки ауто, кад му се покварио ја сам га одшлепао у Земун код мајстора. Увек тако било. Ко год је тражио помоћ, ја сам му помагао. Нисам био љига од човека
- Пријава стоји да поправљаш упаљаче на царини, каже мени шеф
- Да, цариницима, али кад је нешто хитно, ја зато могу у свако доба да зовнем цариника да нешто одраде и ван својих редовних термина. Услуга за услугу. Питам га ту пред директором:
-Јесам ја Вама поправљао упаљач?
-Ја не пушим
- Не пушите месец дана, а пре тога? Кад сте ми ономад донели, како сам могао да кажем: нећу?!
И тако се то заврши”
Гитару је, после распада бенда, поново узео у руке у војсци. „Пита потпоручник, ко има инструменте, кажем имам ја гитару, појачало. Спреми се у петак иди кући, а нисам био ни месец дана.
Када је оружје у питању, није му било премца.
„Каже десетар, што не вежбаш? Ја то знам, а ја сам већ пре тога имао дозволу за оружје, ја сам ловац сад већ 40 година. Ко је најбржи што зна, да се ја с њим такмичим, кажем ја мојој јединици. Десетар ми покаже на једног Шиптара, млад човек, добар.
Ако ја победим, месец дана има да ми дајеш мотане цигаре, ако ти победиш ја ћу теби давати паре за цигаре месец дана. Победио сам га. Ајд сад смотај ми цигару! Нисам то претерано искористио. Био је добар другар.”
Кад се вратио из војске, закључио је да је време да се неке ствари искристалишу и девојку је запросио речима: „Је л оћеш ти да се удаш за мене, је л нећеш? Она рекла ’оће и готово, завршено”. Имају двоје одрасле деце, двоје унучића и складан брак.
Како сам каже, било је периода у његовом животу, још из ране младости, кад је „било пара к’о плеве” али је било и када се мање зарађивало, остајало без посла. Златни период биле су године проведене у ковинској штампарији „Графичар”. Радећи као комерцијалиста доносио је толико посла колико нису штампари могли да постигну. Али, опет се споречкао са шефом, добио премештај у књижару и дао врло брзо отказ.
Динамична природа, радознао дух и свестраност никад га нису оставили без динара.
Није се либио ни једног знања. Последње што развија као „мали бизнис” јесу кројачке услуге.
„Почео сам за моје колеге ловце. Да им скратим панталоне, проширим, заменим рајсфершлус и сад свашта радим”, показује с поносом једне панталоне које је прерадио у бермуде за лов.
Неко плати, неко каже донеће, а има и оних којима ради пријатељски.
- Видиш ове папуче, то сам залепио, а ово је пумпа за заливни систем и њу сам оправио. Неки дан једну фрезу, сад себи штапове за пецање. Ако да Бог да одем на Дунав. Нисам био не памим од кад.
У лов више не иде. Увели неко правило да најмање шесторица треба да иду заједно, а није Ђура склон да га калупе.
А тамбуру? Свира још. Не тако редовно као пре с његовим Бећарима. Рекли да му је тамбура прегласна. Пет месеци није ишао, сад га опет звали и он мало стишао, да не штрчи. Али кад удари у жица уз банду „Дунавски плићак„, на реци, е то се чује и на десној обали, негде до Костолца.
„Где си душо, где си рано...“ певају дунавски таласи дубоко у ноћ, онако за душу, а у међувремену свира радио у Ђуриној гаражи док он оправља и наизглед непоправљиво.
Виолета Живков
