Рођена са здравственим проблемима и срцем одрасле особе, лежала је дуго у панчевачкој болници. Пред НАТО бомбардовање 1999. мајка Зорица дошла је по њу и, по лекарској евиденцији, родила ју је у септембру 1998. Датума се не сећа: „Види колико их имам, како све да упамтим?!” Из претходног брака има још седморо деце, углавном већ одрасле, ожењене и удате. Гига је првих шест година провела с оцем, негде и свуда по Панчеву.
С очухом, мајком и још седморо браће и сестара живела је потом у кући крај ковинске депоније, где по цео дан сви заједно скупљају секундарне сировине. Плавоока, дугих трепавица, косе згужване у пунђу, ситне грађе и пркосног погледа, готово незаинтересовано прати разговор о себи. Зорица и очух Богдан Удовичић говорљиви су. Како је Гига остала неуписана?
– Тако испало – вели Богдан. – Сиротиња, бракови, отац пијанац. Мало смо је и ми запоставили, наставили смо да је зовемо Гига и прођоше године. Хтели смо да је пријавимо, али нисмо смели, да нас не глобе што нисмо пре. Чим чусмо да се по новом закон родитељи не кажњавају, званично смо јој дали име Драгана, док је Драгомиров презиме мајчино.
Промени статуса је допринела Гигина удаја. У кућу брата, већ ожењеног, почео да долази дечкић од 16 година, дружили су се и једне вечери Гига је побегла. Не далеко, петсто метара даље, у дом Елизабете Станчуљ и Раме Новакова, знаног као Мута. Међутим, неукротива Гига је опет побегла, преко њива иза куће, својој породици. На депонију.
– Нећу назад. Доста сам старија, он је још дете – каже за свог две године млађег ђувегију.
Само би да је сви оставе на миру. На питање зар јој није боље у кући где има свега и не мора на депонију, одсечно ће: „Свеједно ми је!”
За разлику од сиромаштва које пече очи докле год поглед допире, фармерски амбијент свекровог домаћинства, некако амишки чедног, готово је идиличан. У пространом дворишту, под хладом немале куће, дочекује нас млада жена, готово детињег изгледа. Лиза има тек 32 године и Мути је родила седморо деце, откако се с 15 удала. Он иза себе има неколико бракова и веза, али се скрасио и труди се да породици обезбеди удобан живот. Скроман, једноставан, ни у чему се не оскудева. Вредан је, ради керамику и свашта још, само да заради. Пасторалу употпуњују патке и гуске што слободно шетају, а кока за собом води туце пилића. Па зашто Гига побеже?
– Кад је дошла, наша деца је научила да пише име и презиме, није знала ни у сат да гледа. Таман смо је довели мало у ред, и ето проблема – прича Лиза, успут умирујући бебу од тек месец дана.
У причу се укључује и Мута:
– Свађали се мало Тома и она, ја је питам: Гиго ко те отерô, каже – нико! Јел’ те неко тукао? Каже – не могу да живим увек сама, ваш син шета тамо-вамо. Ја јој кажем: Твој муж мора да ради, као и ја за моју децу и жену. Није ми тешко ни ве-це да чистим, па и он мора, не могу ја сам за нас све. Она се наљути и оде! То тако не иде, ја јој кажем, шта ћеш сад, кô твоја мати да идеш од мужа до мужа и сејеш децу? Њена мати каже: Не иде то тако, нисте дали паре. А за шта да дам?
– Ма, трудна је она, вратиће се – самоуверено Лиза допуњава мужа.
– Циганска посла, траже паре за децу – вајка се Мута. – Син каже ’оће да се жени, ишô ја да направимо договор, свадбу неку и ручак, а они траже 500 евра. Зашто? Да ми помогнеш! Ћу помогнем ако могу, али не дам паре. Ако не даш 500, нема ништа! Ја кажем, добро, нема – нема! Прошло пет-шест дана, Тома је довео, они се наљутили што је побегла. Ало, бре, јесам ја био код тебе, ’тео да направимо деци шта треба, али не, они мене вређају – ви живите у њиве! Гиго, ако хоћеш, дођи, ако не, ником ништа. Да ме теретите нешто за Тому нема ништа, он је малолетник. Узећу то дете што ће да се роди јер ти немаш услове, живиш на депонији!
У неко доба ето и Томе, редовног ђака Средње пољопривредне школе, трогодишње. Ни он није превише говорљив.
– Што ти оде жена?
– Нисам био ту четири дана, и ето – каже и смеје се.
Мута објашњава да је дошао неки рођак из Немачке, Тома отишао код њега, а кад се вратио, Гиге нема.
– Код нас је обичај да жена седи код куће, чува децу, кува. Има где оне иду у канцеларију, раде, али не и код нас. Ма, Циганин је Циганин и не може другачије – не мари домаћин за политичку коректност и назив Ром.
Иако има 16 година, Томи нису бранили да се жени јер такав је обичај код Цигана. Рано се жене и рано растурају, смеје се Мута:
– Са 17 година добио сам сина с првом женом. Радио сам приватно, она из сиромашне породице и ја је послао код њених мало, да зарадим што више. И зарадило се. Кажем јој: купи шта год ти треба, а она слала мами и тати! Ја њих да ’раним? ’Ајде ти на „одмор”, и отпратим је.
Тек рођено дете јој је узео јер су њени живели у беди. Одгајали су га његови родитељи и он. Онда се женио, једном, двапут– четврти пут (не и венчао званично, јер се то чини ретко) док није наишла Лиза и „ухапсила га”.
– Издувао сам се, све прошао – шали се Мута, под Лизиним надзором.
После месец или нешто више, опет смо обишли Новакове и затекли Гигу како посматра свекра док сам од кухиње прави собу и шири кућу. Лепо обучена, али и даље пркосна. Попут дивље руже. Као да се име, презиме и било шта од новог живота није залепило за њу. Лиза је повишеним тоном подсећа да уљудно каже добар дан и не буде тако примитивна. Гига се јави и опет одлута у своју тишину. Стомак се и даље не примећује. Тома је у школи, као и његова одраслија браћа и сестре.
Да ли ће Драгана Драгомиров остати, родити једно или више деце Томи, ко зна. Или ће и даље, пркосна као банатски ветар, тражити своје место под сунцем?
Виолета Живков
