Тибор Деак под кајсијама има четири катастарска јутра, уверен да му је ове сезоне Свети Петар сачувао род. Кајсије су толико родиле да их има довољно за пекмез и за мирисну домаћу кајсијевачу, која је прави деликатес међу ракијама.
- За разлику од прошле године када уопште није било рода, ове сезоне нисмо имали мраза и одржао се веома добар род у воћњаку који има 960 стабала кајсија. Раних сорти немамо него су заступљене само средње сорте Сегедински мамут, НС-4, НС-5, НС-6, Роксана и Амброзија. Кајсије када роде онда роде пуно, а дешава се као лане да буде свега неколико плодова у читавом воћњаку. Са пласманом немам проблема, купују највише они који хоће да пеку ракију у својој режији припремајући се за свадбу или друге свечаности, јер мирисна кајсијевача је нешто посебно - каже Тибор Деак.
Иако је за сезонске послове све теже наћи радну снагу, Деак вели да берача има довољно у селу, међу њима је доста оних који већ годинама учествују у берби која потраје око три недеље. У Тиборовом воћњаку Хајналка Хорват из Горњег Брега у берби кајсија је присутна већ две деценије.
- Групу чине 17 берача који свакодневно овде имају посла. Кајсије беремо или их скупљамо, у зависности шта купци желе, да ли иду у ракију или компот и пекмез. Екипа је сложна и вредна тако да на дан уберемо и сакупимо преко две тоне кајсија - сазнајемо од Хајналке.
Знатан део рода из воћњака Тибора Деака одлазио је раније на тржиште Београда, али ове сезоне пиљари из престонице нису се уопште интересовали за кајсије из Горњег Брега. Вероватно је то због околности да су кајсије изузетно добро родиле у околини Гроцке, која им је ближа због мањих транспортних трошкова. И поред тога Тибор напомиње да нема проблема са пласманом. Килограм кајсија за печење ракије стају 40, док су оне конзумне за компот и пекмез 50 динара. По тој цени воћари кајсије продају и у другим местима у Потисју и на северу Бачке и Баната.
Жолт Дукаи из Чантавира већ пету сезону купује овде кајсије за ракију и пекмез.
- Задовољан сам квалитетом кајсије који свакако највише зависи од временских прилика. Знамо да касни пролећни мраз често нанесе штету и обере род, па је због тога тек скоро свака трећа година родна. Зато се ваља снабдети и одезбедити са производима од кајсије када је година родна - вели Дукаи.
Кајсија је без икакве дилеме једна од најатрактивнија воћних врста у Војводини и Србији, истиче за наш лист професор др Зоран Кесеровић са Пољоприврендог факултета у Новом Саду и председник Научног друштва воћара Војводине.
У Србији је под засадима кајсија око 5.500 хектара, а према подацима које предочава Кесеровић годишња производња варира, између 22.000 и 44.000 тона колико је рекордан род износио 2001. године, док је лане износио око 25.000 тона. Он тврди да је производња кајсија економична и да у њу вреди улагати на погодним подручјима, без обзира на неизвесност, односно што мраз зна да је обере у време цветања, па не роде сваке сезоне.
Улагање у засад кајсија по хектару износи 5.000 до 7.000 евра без система за наводњавање и противградних мрежа. Са системом за наводњавање потребно је 9.000 до 11.000 евра, док инсталирање противградних мрежа по хектару стаје додатних 15.000 евра.
- Мислим да ове године, без обзира на измрзавање којег је било у неким регионима кајсије су добро родиле и очекивања су да уберемо око 35.000 тона. Ове сезоне родиле су највише на већим надморским висинама 170 до 190 метара - напомиње Кесеровић.
Сеоско туристичко домаћинство “Краљица воћа” Миливоја Станишића из истог места отишло је корак даље. У угоститељско-туристичку понуду уткане су прерађевине од кајсија, које окружују овај етно кутак.
- Све се у јулу код нас врти око кајсија, кажу да је јул месец кајсија, а пошто је она “краљица воћа” по томе смо и наше домаћинство назвали. Ове године родило је ненормално, не памтим да је икада био такав род, па ћемо са око 270 стабала имати пет до шест тона, што је рекорд. Лане није било рода, претпрошле године свега десет посто, али већ смо навикли да кајсије нормално роде сваке треће-четврте године. Имам новосадске и мађарске сорте, једино ми је жао што немам више “Кечкеметске руже”, старе сорте која је идеална за ракију. Кувамо и пекмез, али 99 посто рода иде у ракију, јер ми је кајсијевача ударна у понуди домаће жестине и могу рећи да се доста пије. Преферирају је домаћи гости из околине, али и они који долазе из Мађарске и других земаља - прича Станишић.
Домаћин “Краљице воћа” објашњава да је у справљању кајсијеваче најважније одржавати кљук, yибру или цефру, век како је ко зове, да се води рачуна о врењу и печењу. Ове сезоне не очекује неки квалитет јер је било доста кише, али констатује да кајсија даје онолико колико даје, тако да је кључни људски фактор око yибре и печење по традиционалној технологији у бакарном казану, вжно је и да ватра буде лагана, јер када се пече кајсијевача не жури се.
- Код неговања засада кајсија битна је летња резидба и да се код цветања заштити против монилија, што су две елементарне ствари, пошто су кајсије једноставне за одржавање, не захтева толико прскања као јабуке, брескве и друго воће - каже Станишић.
Текст и фото: Милорад Митровић
