То је био случај и са његовим најновијим романом “Звезда над празнином”, који говори о “принцу песника” Бранку Миљковићу. Био је то повод да се у разговору за „Дневник” осврнемо на Стојиљковићеве књижевне и личне преокупације, а почели смо, наравно, од најновије књиге, романсиране биографије која описује лик и дело трагично преминулог Стојиљковићевог земљака.
Преовлађујућа асоцијација на Миљковићеву поезију је суморна елегичност. Делите ли тај став и шта сте још дознали о његовом приватном животу истражујући грађу за роман “Звезда над празнином”?
- Та преовлађујућа асоцијација је плод критичарског канона где је Миљковићу на силу учитавана суморност коју помињете, а њен темељ је књига критичара који се лажно представљао за његовог пријатеља и није ништа разумео у вези са Бранковом поезијом. Миљковић је студирао чисту филозофију, теме и надахнуће је налазио пођеднако и код других књижевника и у филозофији, историји, грчкој и словенској митологији... Али и у животу. Прочитајте његову кратку песму „Рудари”, изненадићете се колико је актуелна и данас. Приватно је био весео и оптимистичан човек, добар друг, син и брат, једна његова савременица, песникиња, написала је својевремено: „Бранко је човек кога не можеш да не волиш„. Ја сам лик Бранка у свом роману темељио на основу онога како су га упамтили породица и пријатељи, накнадна некрофилска импутирања књижевних критичара и теоретичара, који су паразитирали не његовом делу, нисам уважио.
Кад се осврнемо на ваш минули књижевни рад, почевши од “Константиновог раскршћа”, преко књиге “Дуге ноћи и црне заставе” па наовамо, непрестано сте бестселер писац. Да ли продуктивност утиче на креативност и да ли оптерећује стваралаштво?
- Бестселер је економска а не књижевна категорија па самим тим не може да штети у креативном смислу, напротив. Ако имамо у виду како живи просечан писац у нашој земљи, имати бестселер књигу или више њих, не да није оптерећење - него је растерећење. У смислу да не морате да радите неки додатни посао да би сте платити кирију и рачуне. Огромна већина домаћих писаца и оних који се за писце издају нису професионалци, књижевност и писање им нису примарни посао и животни позив. Ти људи раде неке друге послове, а пишу кад стигну. Моја продуктивност је просто резултат чињенице да сам ја примарно писац и да је то оно чиме се бавим сваког дана. Нису све моје књиге бестселери, али оне које то јесу су напросто погодиле неку „жицу” код публике, без обзира на коју тему пишем. Понекад ми је то чудно, с обзиром да немају одлике класичних бестселера, конкретно - „Константиново раскршће” је мрачна и брутална књига која нема срећан крај.
Андрић Вам је и преокупација и инспирација у “Каиновим ожиљку”...
- Андрић је мој омиљени домаћи писац и тешко ми је да о њему и његовом делу не говорим афирмативно. Напросто - Андрић је велики писац, његово дело је монументално, па је зато и тешко налазити му неке велике мане, али увек можете да искорачите из чисто естетских оквира па да писца посматрате, на пример, из визуре идеологије и политике. Тако се дешава да ја, ето, сматрам Андрића генијем, а неке босанске будале инспиратором геноцида.
Пишете и приче и имале су добар ођек код читалаца. Да ли то значи да роман код читалачке публике полако уступа примат краћој форми?
- Наравно да не уступа. Нити ће икад уступити. Роман је код нас неупитно најдоминатнија прозна форма у сваком погледу, и када су писци и када су читаоцу у питању. Дешава се, у последње време, да се књиге приповедака читају више него раније, али то свакако неће угрозити роман у било ком смислу.
Адаптирани су Ваши текстови у радио-драме, бавите се и стрип сценаријима. Имплицира да вам је дијалошка форма блиска и да је она код Вас битан предуслов добре драмске радње и да на томе инсистирате у својим књигама?
- Добар дијалог увек долази из живота. Ако немате много животног искуства неће вам ићи за руком писање дијалога. Морате прво негде све то да чујете. На улици, у кафани, у аутобусу... Ја сам, на срећу или на несрећу, имао прилично богато животно искуство, не увек у позитивном смислу, упознао сам разне људе, од најгорег олоша до генијалаца, па ми није тешко да их дијалогом „оживим”. У дијалошкој форми је такође битан и језик, а ја сам јужњак па су ми речи саме од себе наклоњене, да парафразирам Бранка Миљковића.
У прилог поменутој развијеној дијалошкој форми код вас иде и чињеница да сте и писац сценарија ултраполуларних сценарија за серије „Сенке над Балканом”, „Жигосани у рекету”, „Тома”...
- То је био мој покушај да се окушам у некој другачијој форми и испало је да и то, изгледа, умем да радим. Без обзира на велики успех тих серија и филмова, и даље себе сматрам пре свега прозаистом, то јест - приповедачем.
С обзиром на то да сте присутни у разним медијима, и да су вам поред поменутог стрипа блиски и музика, штампа, филм... може ли се закључити је у данашње време, из комерцијалних разлога, нужно укрштање високе и популарне културе?
- Не знам шта тачно значи „из комерцијалних разлога”. Ако мислите да ћете добити већи хонорар ако укрстите Ролингстонсе са Ибарском магистралом - грешите. Ништа није нужно ако знате шта хоћете и ако то што сте замислили знате да спроведете у дело. У мом случају, ја налазим инспирацију у музици, филмовима, стрипу... Уметност је систем спојених судова. Музичари попут Дејвида Боувија и Yонија Штулића су стварали своју музику под утицајем књижевности и књига које су читали. Ја, рецимо, пишем под утицајем музичара, добијем надахнуће кад чујем неку добру песму и то напросто крене само од себе. Тако је, на пример, настала моја приповетка „Киша”, инспирисана истоименом песмом Yибонија. Такође, врло је натегнуто питање шта је висока а шта популарна кутлура? Живимо у 21. веку. Да ли су песме Јоy Дивисион или ЕКВ висока или популарна култура? А шта је са књигама Стивена Кинга? Или филмовима Стивена Спилберга и Квентина Тарантина?
Немања Савић
