- Мислим да нам је данас можда више него икада потребно нових мостова и стварних и фигуративних. Поготово оних који премошћавају наизглед непремостиво, поларизовано, а нажалост, данас је све више подела - наглашава Гроздановић.
Он напомиње да је у Нови Сад сам дошао да студира далеке 2002. године, „када су се јасно осећале последице НАТО агресије на нашу земљу и наш град”.
- Сећам се како се драматично променила атмосфера, могућност кретања и повезивања, свакодневни живот, када је реновиран и поново пуштен у промет Мост слободе. То су биле мале ствари, ситнице, стара и нова сећања, некако је све постало лакше. Годинама после навикнути на то добро и заборавимо да је важно улагати у старе мостове, чинити их чвршћим, безбедним и стабилним, али и подизати нове како би нека нова стварност била боља, једноставнија и лакша, а опет кроз време подразумевана - наводи Гроздавоић, и додаје: - Док све ово пишем, сам се и намеће одговор да ми је најдражи Мост слободе, како због имена, тако и због највише времена проведеног заједно. После њега најдражи ми је сваки нови мост, свака нова шанса и прилика да се разумемо и сарађујемо, свако ново повезивање и спајање.
С. Кр.
