МАЛЕ ГЛУМИЦЕ, ВЕЛИКЕ ТЕМЕ: Мјузикл „Села сам, па шта” поново на новосадској сцени
Мјузикл „Села сам, па шта” у извођењу Музичко-плесног театра „Искрице” поново се враћа пред публику 9. јуна у Радничком дому (Булевар Михајла Пупина 24, Нови Сад).
Ова духовита, емотивна и изузетно промишљена педагошко-уметничка фузија коју изводе деца, кроз песму, игру и хумор отвара озбиљна питања о очекивањима, притисцима и генерацијским обрасцима.
Драмски текст написала је педагошкиња Снежана Голић, музику компоновала Милана Велимировић, редитељка била Соња Лештар, а кореографкиња Иста Степанов. То је само део дугог списка сарадника који су помогли да девојчице које чине „Искрице”, уз глумицу Исидору Вичек, искораче из оног што је јавни час за родитеље, те почну озбиљније васпитавати публику, дајући вршњачкој едукацији нов ниво.
– Музику за мјузикл на едукативни текст Снежане Голић компоновала сам тако да се публици приближи важна порука о потреби разумевања, подршке и прихватања деце без превеликих очекивања – објашњава Милана Велимировић. – Кроз сонгове, који се лајтмотивски провлаче, деца су нам пружила радост, хумор, препознавање сопствених грешака и понашања у односу према њима. Надам се да ће овај мјузикл бити упамћен по осећају нежности, топлине, љубави и вере да уметност може покренути позитивне промене.
Обе стране медаље
„Искрице” су настале као програм у којем уметност, спорт и култура служе деци, а не обрнуто.
„Све је почело од идеје да искористимо оно што деца воле – игру, песму, покрет – како бисмо их научили нечему важном, а да и не примете да уче. Најбитније се дешавало на часовима и иза сцене, док су завршне представе за родитеље биле пре свега стварање лепих успомена. Девојчице које су код нас већ седам-осам година усвојиле су и живе све вредности ʼИскрицаʼ, па је наша процена била да су спремне да мало уђу у службу културе и уметности, са стеченим радним навикама, унутрашњом жељом да се тиме баве, са довољно зрелости да схвате зашто се нешто понавља више пута, те зашто јуримо одређени квалитет. Други разлог је био да деци, када заврше наш основни програм и оду даље, не буде шокантно да је публика важна, а програми у сврси спољне евалуације и похвале. Да знају и за једну и за другу страну медаље”, каже педагошкиња Снежана Голић.
Како напомиње Голићева, матични сарадници из ʼИскрицаʼ су ти који су направили темеље да деца буду опуштена на сцени, да се не плаше грешака, па и да учествују у режији, што су приметили и позоришни радници, пролазећи кроз цео процес.
– Mного сам срећна што ми се десило да ме глумица Соња Лештар препоручи за овај посао, ког сам се у почетку прибојавала, зато што нисам имала никаквог искуства у раду са децом. Међутим, када сам први пут отишла на час, то је била љубав на први поглед. Исто тако, када сам први пут прочитала текст „Села сам, па шта”, била сам фасцинирана његовом тачношћу, духовитошћу и дирљивошћу. Помислила сам колико би мени значило да сам овако неке ствари чула када сам била мала, пре него што сам сама себи натоварила на врат силне притиске и очекивања, а и након што ми их је сама средина наметнула. Помислила сам како би свако дете требало ово да чује – каже студенткиња мастер студија глуме на Академији уметности у Новом Саду Магдалина Обрадовић.
Припремајући овај мјузикл, додаје Магдалина, много су се смејале, лудирале, играле, а најлепше од свега било је кад види колико су Искрице заинтересоване за рад.
– Када нека девојчица не дође на час, не можемо пет минута да одлучимо која ће ускочити уместо ње, јер чим ја то питам, све руке одмах оду увис. Много смо се смејале када смо вежбале дикцију и размрдавање говорног апарата, када сам им донела компликоване брзалице, које оне никако нису могле да запамте. Уживам када саме предлажу, доносе реквизите, причају како су у свом окружењу посматрале ликове које треба да играју. Мени толико често крећу сузе на часу док их гледам да не знам коју количину марамица треба да понесем на премијеру – искрена је саговорница.
Кључне тренутке значио је сам разговор о тексту.
– Било ми је значајно када видим како оне то разумеју и када ми препричавају ситуације из свог живота. Препознајем себе у њиховим годинама и стално размишљам о томе колико је важно на време детету поставити темељ за самопоуздање и за здрав однос према себи и према очекивањима од околине – додаје. – Желим да позовем све родитеље да доведу своју децу на овај мјузикл: пожелећете да их загрлите, а они ће пожелети да загрле своје маме и баке и да сви заједно мало седнете да одморите, у овом свету у ком не знаш куда би пре похитао од обавеза, јер „Села сам, па шта”!
С. Милачић
