Факултет драмских уметности завршила је на Цетињу, након чега се враћа у родни Врбас, проналази посао у Дечјем позоришту у Суботици, а потом долази у Позориште младих. Две деценије глумачког искуства, како каже, сада је изазивају да се позабави сопственим осмишљавањем драмске уметности, чиме би дала лични печат.
– Одувек је у мени постојала љубав према том неком заигравању ради игре саме, потреба за фантазирањем, домаштавањем стварности, која ме је некад чинила несхватљивом другима – истиче Неда Даниловић. – Иначе, на факултету су ме доживљавали као драмску глумицу, међутим, у четвртој години професор је рекао да ћу једнога дана бити велика комичарка. Заиста, то данас и јесте тако, волим да се играм тим жанром и чак и у озбиљним драмским улогама проналазим комичну или бар духовиту страну ликова.
Тренутно најлепшим делом свог бављења глумом сматра Драмски студио у Позоришту младих, који води са колегиницом. Позоришна едукација засада окупља основце, али полако се прикључују и средњошколци. Од њих, како каже, добија бескрајну количину енергије и ентузијазма, али и потребу да анализира свој педагошки принцип како би одговорила на сва њихова питања о позоришту. „Има ли деда одело”, „Поводом галеба”, „Наш град”, „Евгеније Оњегин”... неке су од представа у којима је Неда уживала и остварила себе.
– Кроз представе Позоришта младих сад имам прилику да у малом издању остварим велике улоге у којима сам се препознавала и оно о чему сам маштала – наводи она. – Немам више велике циљеве и планове. Волим да радим са Борисом Лијешевићем, јер то не буде само процес рада на представи, него увек процес рада на себи. Рецимо, све представе Ратка Радивојевића можда нису имале апсолутан уметнички успех, али свака од њих допринела је померању неких мојих уметничких граница.
Позориште изнели на улице града
Ауторски пројекат Неде Даниловић „Душа иште позориште” подржала је Европска престоница културе.
– Реч је о децентрализацији позоришног живота у Новом Саду, у оквиру које смо покушали да деци од првог до осмог разреда понудимо најшири спектар радионица везаних за позориште и визуелне уметности, а одзив је био невероватан – наглашава Неда. – Показали смо деци и младима са Клисе да је Културна станица „Барка” њихово место, где могу да дођу и уметнички се изразе на најбољи начин. Представом „Гуливерова путовања” позориште смо изнели на улице града. На премијери је у том тренутку сигурно било 2.000 људи. Надам се да ће та представа у неком тренутку поново моћи да изађе на улицу, јер је то најлепша реклама за наше позориште.
У сарадњи са Фондацијом „Нови Сад – Европска престоница културе”, недавно су извели представу „Кет клоу”, инспирисану истоименим стрипом Банета Керца, у којој Неда Даниловић има улогу антихероине Екстримити.
– Ођедном добијам гомилу могућности и знам да ћу моћи да се покажем у правом светлу. Међутим, суочавајући се са ликом из стрипа и проблемом његове дводимензионалности, схватам да ћу морати да „копам” по њему. У том „копању” по Екстримити, схватам да саму себе спутавам, губим се у приоритетима. А онда сам чула мишљење пријатељице којој заиста верујем: „У реду, све си урадила, сад коначно почни да уживаш.” То је тренутак кад одбацујеш притисак, терет одговорности да нешто мораш, дозволиш себи да уживаш на сцени и не мораш никоме да се допаднеш. Враћам се на почетак: крећем да се заигравам зарад игре саме. То је најлепши тренутак који уметнику може да се деси – закључује Неда Даниловић.
Б. Павковић
