Међутим, ако на појам те познате посластице додамо атрибут „бечки“, то нас доводи до нових значења и нота, а потом и чињенице да је тај колач био незаобилазна посластица на трпезама и чајанкама аустроугарске аристократије. Традицију чувају многи, а Новосађанка Мира Младеновић је рецепт за бечки ишлер, као породично наслеђе, добила пре много година од своје свекрве.
- Моја свекрва је увек говорила да је то царски колач, а пошто је рецепт донет из Беча, ја сам га назвала бечки ишлер – каже Мира Младеновић. - Ишлер је моћан, неодољиви ручно прављен колачић у коме одзвања љубав. Свако ко га је пробао може да посведочи да се већ након првог залогаја осећао као у времеплову. Сваки залогај вас мами да узмете још. Враћа у неки сластан део детињства, осећате се истовремено заљубљени и најсрећнији на свету. Има нешто заиста магично у овим колачићима. Ко год их проба, не може да их не заволи.
Рецепт је из Беча двадесетих година прошлог века донео Живко Милић, деда Мириног мужа, и у фамилији је чуван деценијама.
- Желела сам да правим нешто што нико други у Србији не прави – потврђује Мира. - Живко Милић је рецепт дао својој сестри, која је пре Другог светског рата у Сремским Карловцима држала хотел-посластичарницу. Тај колач је тамо прављен, међутим, како су долазила друга времена, део породице је престао да се бави тим пословима, деца су отишла у бели свет, рецепт нико други из фамилије нема, осим мене. Један од разлога зашто сам посебно заволела управо овај колач огледа се у чињеници да си га се морао зажелети. Он није прављен као многи – једе ти се, па га на брзину направиш, него поводом рођендана, слава, венчања, крштења..., дакле, само у свечаним приликама. А ја сам имала привилегију, кад сам била трудна, да од свекрве тражим тај колач кад хоћу. Много га волим, а исто тако и мој син, па и његов син.
Откако је у пензији, Мира је размишљала о томе шта би могла да ради, а да је чини радосном. Пре годину и по одлучила је да се потпуно посвети том јединственом послу, рецепту и колачу, те је сада, каже, у другој фази. А шта је све потребно, свако ће се запитати.
- Још нисам, што би се рекло, затворила круг, а све сам поделила у неколико фаза – објашњава она. – Најпре следи набавка, потребни су брашно, шећер, ораси, путер, чоколада, јаја и врло мало прашка за пециво. Пекмез од кајсија се за овај колач посебно кува, мора да задржи ноту киселости, не сме да се стави много шећера и потребно је укувати га густо. Колач се умеси и остави да одстоји два сата у фрижидеру. После тога се развија, праве се мали кругови, који се пеку и спајају пекмезом од кајсија. Остављају се у фрижидеру шест-седам сати, прави се умак од чоколаде којим се обложе и враћају се у фрижидер да се чоколада стегне, а онда се украшавају и спремни су за испоруку. Ипак, постоји и један тајни састојак који нећу да одам.
Познати и у иностранству
Јединствене бечке ишлере у домаћој радиности Мире Младеновић могуће је наручити путем друштвених мрежа – „Фејсбук“ странице „Колач Бечки Ишлер“ и профила на „Инстаграму“ #колачбечкиишлер, а ту је и сајт www.beckiisler.com . Цена по комаду са обичном шаром је 67 динара, а ишлер са шаром и печатом је 100 динара. Поред класичних паковања од 12 и 20 комада, ту су и три врсте луксузних кружних кутија – за пет, 14 и 22 комада, које су декоративне саме по себи.
- Ја желим да очувам традицију овог колача, да се у рецепту ништа не мења и да уложен труд заиста могу да наплатим од људи који ће га понекад купити за своју душу или за свечане прилике, а не само зато што је модеран – поручује Мира Младеновић. – Колач је до сада, поред Србије, доспео до суседних земаља, а стигао је и до Аустрије, Немачке и Француске.
Бечки ишлер је приметно јединствен, а може се рећи да настаје и у једном посебном амбијенту у којем Мира живи.
- Ја бих рекла да је то комбинација маште и бајке, мотива које не могу да опишем до краја, док не прође време које ће показати да ли ће се све приближити мојим сновима – сматра Мира Младеновић. - У мом амбијенту доминира бела, коју највише волим, јер мене привлачи чистоћа, нежност, са белим се све слаже и за мене представља неутралност у којој је пријатно радити. Ко год нешто ради или прави, у то уграђује своју енергију, која је посебна, неуништива, она се преноси. Било којој домаћици да дам рецепт, колач неће бити као мој. У овом моменту то је најбоље што могу и у томе се добро осећам. Љубав коју уносим у колач ви добијате док га једете.
Б. Павковић
Фото: Приватна архива
