Да, на самом улазу у Улицу Алексе Шантића, са Булевара ослобођења, откако је пролаз ослобођен, имамо прилику да видимо необичан врт – оивичен бетоном, усред чега је један жбун, около шарени зид пун којекаквих графита и две врло читке и бритке поруке: „Не бацај смеће!!! Контејнер (на) 20 метара (лево).” Истина, сам тај врт уме да буде и мало сметлиште, па не чуди што је комшилук решио да упозори и упути несавесне суграђане да им фали још само тако мало до одредишта на ком треба да баце смеће.
Алекса Шантић (1968-1924) рођен је у Мостару, у ком је већи део живота боравио, а доцније и преминуо. Будући да је одрастао у трговачкој породици, оставши без оца још у детињству, таленат и интересовање које је гајио према писању нису наишли на разумевање, те је Алекса ишао у трговачку школу у Трсту и Љубљани, одакле се, по завршетку, вратио у родни Мостар.
Међутим, затекавши „необично мртвило”, које је уследило након угушеног херцеговачког устанка против Османског царства, Шантић се повлачи у себе, забележили су очевици, и почиње да води књиге у породичној трговини, успут читајући листове и књиге које је тада могао да пронађе у свом крају.
Будући да су му песнички узори били Јован Јовановић Змај и Војислав Илић, док је веома поштовао и немачког писца Хајнриха Хајнеа, крајем 19. века па све до смрти почео је да ствара нека од својих највећих дела.
Сарађивао је са бројним часописима, добио је разна признања, био је и један од четири представника Мостара у Народној организацији, да би га из њега, 1913. године, протерале аустроугарске власти. Шантић је, наиме, често бивао оптуживан због својих песама које су, судећи по тадашњим књижевним критичарима, махом биле „о жаркој љубави према своме народу”. Нека дела по којима је остао познат су „О, класје моје”, „Хасанагиница”, „Остајте овдје”, „Моја отаџбина”...
Текст и фото: Л. Радловачки
