Било да се шетамо по тржном центру, свраћамо до продавнице или путујемо до посла, неизоставан је сусрет са пуфнастим љубимцима. Најчешће су то бишони, малтезери и пудлице беле боје, који се камуфлирају када снежни покривач прекрије стазе, осим уколико нису обучени у зимске псеће капутиће.
У нешто мањем броју срећемо и пекинезере, ши-цуе, јоркширске теријере, јазавичаре или мопсе, који у истом ритму, као њихови бели другари, тапкају шапицама по тлу и помно прате своје власнике. Воле да приђу и странцима, поздраве се, поњушкају или се наместе у позицију за мажење, на коју ретко ко може остати равнодушан.
Многи, везани, послушно чекају испред радњи које не дозвољавају њихов улазак, па помно прате особе које излазе из локала, не би ли у моменту кад се она отворе угледали власника, којем се обрадују као да га сусрећу први пут после неколико месеци, а не неколико минута. Створио се неки колективни осећај да их на улици срећемо у истој мери као и људе, те су и они постали Новосађани, па ћу ускоро почети да им се јављам са „добар дан”, како се не би осећали запостављено.
Милица Благојевић
