Више Вучићу ваља ова и оваква опозиција од свих милиона потрошених у кампањи. Кад њих народ чује и виде шта раде, Вучић им дође као инкарнација Вилијама Гледстона, Черчила и Де Гола заједно. Нема сумње, требало је да оду у Стразбур, у седиште Европског парламента. Како би Срби иначе знали на шта су све спремни? Требало је и да се усвоји резолуција којом се на преклињање српских политичара тражи да ЕУ укине финансијску подршку народу Србије. Таква резолуција неће променити ништа осим што ће додатно афирмисати негативан однос грађана према опозицији.
Шта Срби знају, упркос настојањима болоњског процеса да им анестезира мозак? Амерички Индијанци су готово изумрли у жељи да буду своји и независни. Бенџамин Френклин, Томас Џеферсон, Џон Адамс и остали очеви америчке нације ризиковали су животе у жељи да се осамостале, да би Велика Британија престала да се меша у америчке ствари. Ушли су у рат с моћном британском империјом да би самостално одлучивали о својој судбини. За слободу и самосталност у одлучивању жртвовали су се Симон Боливар, Сан Мартин и други либертадореси. Махатма Ганди, Нелсон Мандела. Српска опозиција представља чисти уникат у светској историји и политици. Она моли странце да њиховој земљи одузме самосталност.
За четири дана у Марићевића јарузи биће обележено 220 година од подизања Првог српског устанка. Је ли се ико од њих запитао, због чега је погинуо Синђелић? Хајдук Вељко, Станоје Главаш? За шта је живот положио Танаско Рајић и остали хероји Другог српског устанка? За шта се жртвовао мајор Драгутин Гавриловић? Штурм? Степа Степановић? Мишић? Петар Бојовић? Јесу ли Дис и Милутин Бојић дали животе да бисмо 110 година од избијања Првог светског рата поново молили једну нову форму Аустроугарске да нам дозволи да живимо?
Они резонују да су резолуцијом ослабили Вучића, а заправо су сами слабији него што су икад били. Верују да су обелоданили истину о њему, а заправо су обзнанили истину о себи. После најновијег иступа, њих више не цене ни странци.
Шта пише у фамозној резолуцији? Парламент осуђује одсуство медијског плурализма током предизборне кампање, дезинформације и обиље неетичког и пристрасног медијског извештавања. Сагласан сам. Осим старих, и правоснажно демантованих афера, у медијима у власништву једног српског тајкуна и америчко-британског инвестиционог фонда није било ни једне једине позитивне вести о Вучићу и Влади. Кажу да под Вучићем постоји стална ерозија слободе медија заборављајући чињеницу да је Драган Ђилас као градоначелник Београда био сувласник дневног листа и власник маркетнишке компаније која је контролисала целокупан новац у оглашaвању, у приватном и јавном сектору. Као и да су у време владавине данашње опозције новинари извођени на преки суд, као у ратно доба, због критике њихове политике. Кажу да приступне преговоре треба наставити само ако Вучић направи таква изборна правила која ће омогућити сигурну победу опозиције. У супротном ће Србији обуставити приступ европским фондовима. Не треба да чекају, новац могу да обуставе одмах. Нема изборних правила која Ђиласа могу приближити народу. И обрнуто. Апострофира се застрашивање грађана. Прихватам. Кад опозиција јавно из Скупштине Србије и преко своја 24 медија прети да ће отпустити све грађане који су добили посао у време СНС-а и да ће срушити све што је изграђено у њихово време, то представља више од застрашивања.
О необјективности резолуције говори и чињеница да се ЕП није изјашњавао о хулиганском разбијању Скупштине града и да разбојништво изједначава с протестом. Посматајмо етимолошки, семантички, лексички, семиотички, протест не подразумева акт насиља. Протест је вербални и физички израз неслагања, без употребе силе. Кад се употребе каменице, шипке и цигле, то више није протест, то је варваризам. Поставља се једно интересантно питање, кад би грађани ЕУ који се све чешће буне против својих влада полупали седиште ЕП у Стразбуру и ЕК у Бриселу, да ли би говорили о протестима, или би их дефинисали другачије?
Трудио сам се да изнађем одређени степен попустљивости према њиховим људским слабостима. Грамзивости. Неуљудности. Моралном кукавичлуку. Властохлепљу. Етичком сиромаштву. Политичком празноверју. И нисам успео. Жудња за влашћу толико снажно заокупља њихове мисли. Она је неугасива страст. Мрачни нагон. Насушна потреба. Тежња свих тежњи. Опседнутост онемогућава деликатно промишљање. Она не зна за опрез. Нити мудрост. Њен једини циљ је задовољење. По сваку цену. По било коју цену.
Нема ничега корисног за народ у подршци посланика Европског парламента жалбама опозиције. Да би што лакше остварили своје интересе они подстичу представнике држава кандидата да опседају стразбурске и бриселске кулоаре и да се као на аукцији надмећу ко ће више оклеветати своје грађане и своју државу.
Рећи ће да су они у Европском парламенту бранили демократију. Да су то урадили из моралних разлога. Да је њихов чин патриотизам. Да је то за спас Србије. То је веома необјективно и морално врло растресито тумачење. Тврде да су све то радили јер имају непобитне доказе о крађи на изборима. И надају се да ће сада, након резолуције, моћи да победе. Оба закључка су погрешна. Не постоји могућност да на изборима победи онај кога неће грађани. И, друго, изборна победа не може да буде дар из иностранства. Победа се не поклања. Она се осваја. За победу се не моли. Нити може да се купи.
Зато ћу им дати једну бесплатну лекцију из политичког пи-ара. Да би остварили повољнији исход на било којим изборима уместо презрења према својој држави и народу, морају показати минимум уљудности и добронамерности. Кад уместо политике која се губи у лавиринту замршених и бесмислених жалби, притужби, протеста и денунцијација понуде политику прогреса. Кад уместо политике која уточиште проналази у користи странаца делегирају политику која обзебеђује добробит свог народа.
Милорад Бојовић (аутор је стручњак за односе с јавношћ)
